No6 - Aurora - Plava laguna - Rezime

Sedeli smo i odmarali, sve dok nismo ogladneli. Izašli smo pored auta i počeli da na plinskoj boci spremamo hranu - kokošju supicu u koju smo ubacili poljsku kašu i kobasicu i kineske nudle.

- E, pošto za danas nećemo više da vozimo, red je da nazdravimo - podigo sam flašu sa rakijom i taman kada sam hteo da cugnem na nebu sam ugledao polarnu svetlost - Auroru, u najrazličitijim bojama kako igra na nebu levo-desno.

Jeli smo nabrzaka i odmah seli u auto - Ana je vozila jer nije pila, i odjurili do mračnog mesta, van naselja, kako bismo na miru i što bolje videli polarnu svetlost. Ipak, za nekoliko minuta na tom mestu su se zaustavila još nekoliko vozila, pa više nismo bili sami. Uglavnom, pored nas, bili su sve sami azijski turisti. Oni su bili malo bučni, pa smo ubrzo odjurili do sledećeg mesta. Tamo su nam društvo pravila jata labudova koje od mraka nismo videli, ali smo ih svakako čuli.

Prizor je bio fenomenalan, ali ipak je počelo da bude veoma hladno, pa smo pronašli parking mesto, gde smo i prenoćili. U toku noći, ovoga puta smo morali da uključujemo nekoliko puta grejanje, jer je bilo veoma hladno.

Jutro je bilo prehladno, a mi smo bili pravi pingvini. Uključili smo grejanje na maksimum, a Sunce koje se pojavilo na nebu bilo je znak da će dan ipak biti vedar i ne tako tmuran.  Hofn je poprilično pusto mesto, okružen je glečerima i okeanom, pa nije ni čudo zašto smo imali utisak da smo spavali u iglu. Dan smo nastavili vožnjom ka istoku zemlje, a prva pauza bila je na velikoj plaži sa crnim peskom i ogromnim santama leda koje su plutale u vodi. Talasi su ogromni i veoma opasni. Jedan par je stajao na lednjacima, a neočekivani ogromni talas ih je zapljusnuo s leđa, pa su ostali da stoje na tom ledu okruženi vodom. Pošto su iza sebe ugledali još veći talas, skočili su u vodu do kolena i počeli da trče ka obali. Ono što je meni bilo posebno interesantno ovde, jeste činjenica da su svi sa obale izvukli telefone, aparate i kamere i počeli da snimaju. Ne mogu da verujem dokle ide ovaj svet. Sreća, pa su se brzo dočepali obale, a onda smo čuli priču da je pre par nedelja na ovaj način jedan turista izgubio život.

Na ovoj destinaciji su počeli da nas nadleću ogromni crni gavrani, kao iz filmova. Pitali smo se šta je sledeće što će nas ostaviti bez daha, jer uvek misliš nema boljeg mesta od ovog, ali svako sledeće je potpuno posebno i neverovatno. Bilo je vreme za doručak, pa smo poželeli da ga spremimo na suncu, na nekoj zelenoj livadi. Istu smo ubrzo ugledali i to u podnožju glečera, a pored reke i vodopada.

Agata brčka noge u hladnoj vodi, Ana sedi na steni iznad vodopada, na ivici, i plete, a ja mešam supicu da slučajno ne zagori. Da, opet supa. Agata me je podsetila da ako želim mogu da ubacim naseckanu poljsku kobasicu u supu, koja je uzgred fenomenalna. I tada sam shvatio da smo istu zaboravili u frižideru u hostelu juče ujutru, kada smo krenuli. Ambijent je bio fenomenalan. Pojeli smo jednu čokoladu, sa apetitom, a onda nastavili dalje, iako su nam srca ostajala na tom sunčanom proplanku u podnožju zaleđenih planina, pored vodopada. I taman kada smo krenuli, preko puta, na livadi su pasli irvasi - čitavo krdo.

Konačno smo pronašli način da povežemo muziku sa našeg telefona preko blututa sa plejerom, pa smo u nastavku puta mi bili sopstveni di džejevi. U jednom trenutku nas je toliko ponela atmosfera da smo zastali pored prvog proširenja na magistrali, pojačali do daske, otvorili vrata i krenuli da đuskamo u neverovatnom okruženju. Sreća ili nažalost niko nam se nije pridružio jer je saobraćaj u ovom delu Islanda bio skoro pa nepostojeći. Kao da smo bili sami. Nema turista ili ih barem mi nismo sreli u ovoj deonici. Naravno, ni lokalce. Ja sam, potom, preuzeo volan u svoje ruke i u jednom momentu sam naiš'o na tesni, ali dugački most iznad kanjona neke reke. Bilo je jezivo, a na dvadesetak metara na mostu su se nalazila proširenja za mimoilaženje. Ni ovde nismo sreli ni jedan auto. Nedaleko od kako smo prošli most, rešili smo da se vratimo nazad, a i bilo je vreme. Ukupno smo prešli oko 1600 kilometara za pet dana vožnje, a sedam dana boravka na Islandu. U povratku smo zastali na naše omiljeno mesto - mesto gde smo prvi put ugledali foke. I sada su bile tamo, čak i u većem broju nego li prošli put. Tu smo skuvali puding i kafu i uživali u zalasku sunca.

Čuveno kupalište "Plava laguna" - Zaobišli smo je jer je ulaz 40 evra

Narednu noć smo proveli u hostelu pored puta. Nije to bilo nikakvo naselje niti selo, samo usamljeni hostel koji je izgledao kao u horor filmova, posebno jer su ga okruživale potpuno crne planine. Vratili smo auto, uhvatili autobus do aerodroma u Keflaviku, a potom odleteli do Bergena, doduše sa sat vremena zakašnjenja u poletanju, zbog loših vremenskih uslova.

Kompletan album sa slikama:
https://www.facebook.com/media/set/?set=a.1730861600530641.1073741831.1568648650085271&type=3

Za kraj, podeliću rekapitulaciju utisaka koje smo radili dok smo čekali da avion poleti:

Najboljih 10 stvari:

1. Santa Lusija je bila kraljica puta!
2. Supa, supa, supa sa kašom i kobasicama!
3. Besplatna hrana i stvari u hostelima!
4. Islandska vuna!
5. Pronalazak mogućnosti povezivanja naših telefona sa plejerom u kolima!
6. Pašteta - na slovenskom, srpskom i poljkom se isto kaže!
7. Besplatna kafa i ručak u Rejkjaviku!
8. Anina slaba bešika i stajanje na par kilometra!

Najbolja 5 mesta:

1. Doručak pored vodopada.
2. Crna plaža.
3. Glečer.
4. Jezero sa fokama.
5. Zlatni vodopad.

Najgorih 5 stvari:

1. Neprijatni miris pokvarenih jaja.
2. Četiri evra za ulaz kod vulkana.
3. Cene! Preskupo je.
4. To što smo zaboravili kobasice u hostelu.
5. Nepostojanje benzinskih pumpi niti ruralnih naselja na ogromnom rastojanju.

Najbolja 5 iskustva:

1. Dobili smo sunčanu boju po facama, (To u Norveškoj smo mogli da sanjamo do sada)
2. Pišanje na glečeru.
3. Vožnja Santa Lusije.
4. Hodanje po vrelim izvorima.
5. Žurke u Santa Lusiji.

I naravno, nenormalno dobra i netaknuta PRIRODA.