No5 - Vodopad - Glečer - Foke

Put je prav, a asfalt je sada mnogo bolji. Nema mnogo saobraćaja, a paralelno sa asfaltom, sve vreme se proteže crna staza za jahanje, pa s vremena na vreme preteknemo ili susretnemo se sa ponekim konjanikom na simpatičnom konjiću. Sada je ograničenje 70 kilometara na čas, a do sada je uglavnom bilo 90. Izašli smo iz zone snega i leda, pa je sada sve oko nas žuto od suve trave. Vozimo ka okeanu, ne možemo da dočekamo da vidimo crne plaže i ogromne talase o kojima smo slušali. Još uvek je oblačno, ali kako vreme prolazi i kako vozimo ka istoku zemlje, čini se da se polako, ali sigurno razvedrava, pa smo u jednom trenutku ugledali i sunce, doduše na par sekundi. Prolazimo pored jezerca u kojem pliva desetak belih labudova. Prizor je bio fantastičan. Zastali smo i izašli iz auta da bi ih bolje videli i uslikali, a oni su u sekundi poleteli u nepoznatom pravcu. Bili su drugačiji nego one koje sam do sada viđao, a ta razlika se ticala jarko žute boje kljunova, umesto tipične narandžaste, koliko se ja sećam. Ugledali smo znak za vodopad, pa smo vozili ka njemu.

Vodopad Selja 

Ispod vodopada Selja - fotografija: Agata Rorat

Čini mi se da je ovo bio jedinstveni naziv za neko mesto ili pojavu na Islandu koju smo mogli svi bez problema da izgovorimo i zapamtimo. Obično su imena bila opterećena slovima islandskog alfabeta ili toliko nelogična da nismo ni prva dva slova mogli da povežemo i izgovorimo, a kamo li zapamtimo. Stigli smo i parkirali se, a pored nas je bilo pregršt vozila. Naravno, naša limuzina Santa Lusija je bila najveća, a mi smo se ponosili time. Tipično Bakanski, zar ne? Baš kao i činjenica da smo se kretali stazama iako je na njima bio znak za zabranjeno kretanje. Da balkanizam bude upotpunjen, na prozorčiću na jednoj maloj kući nedaleko od vodopada bile su izlepljene nalepnice iz celog sveta i na raznim jezicima. Jedna od njih bila je "jebo te". Oduševili smo se Ana i ja, a Agata je prokometarisala da smo mi neki vickast narod. Ovde smo imali prilike da popričamo sa jednom grupom turista o Islandu i njegovom narodu. Kažu da su jako pobožni i da su često, pa i dan danas, izbegavali da grade puteve ili objekte na mestima za koja veruju da tu borave vile. Druga, vrlo zanimljiva stvar koju smo čuli, a onda i konstatovali je da na ovom ostrvu nema drveća, osim u centru Rejkjavika. I zaista, nismo videli drvo za 1600 kilometara koliko smo ukupno prešli na jugo-istoku zemlje.

Vodopad Selja - Island - Fotografija: Agata Rorat

U nastavku puta smo vozili nedaleko od okena, pa smo zastali da na kratko uživamo u zvucima udaranja talasa o lednike i stene. Uskoro smo naišli na čuvene crne plaže, pa smo zastali i na ovom mestu. Priroda je neverovatna od početka proputovanja na svakom koraku, ali posebno u ovom delu. Čini mi se da smo na stotinak metara zastajali da vidimo nešto što nam je okupiralo pažnju. Već duže vreme nismo videli ni jedno naselje, selo, farmu, a niti bilo šta drugo osim puta i znakova na njemu, što aludira da na ovom ostrvu egzistiraju ljudi. To mi se posebno dopalo.

Jedna od crnih plaža - Island - Fotografija: Agata Rorat

Nedaleko od ove plaže došli smo do hostela - mesto Vik. Iako slovi za grad, ovo mestašce to ne može biti za naš pojam, ali za pojam islanđana je to to. Ovog puta sobu smo delili sa tri Amera, koji su bili sve samo ne zainteresovani da pričaju sa nama. Nismo mnogo marili na to. Ana je otišla do kuhinje da spremi puding, a ja sam ležao na svom krevetu na spratu i pisao utiske od danas. Agata je otišla do toaleta i nije zatvorila vrata za sobom. Iako smo bili na drugom spratu, a kuhinja na prvom, jasno sam čuo Anu kako razgovara sa nekim i objašnjava mu šta je puding. "Probaj, probaj slobodno, mnogo je ukusno!", pričala je. Ubrzo sam otišao i ja do kuhinje i tamo upoznao novu prijateljicu Aleri iz Meksika. Došla je da radi par meseci u hostelu na Islandu. Prvi put je večeras probala puding i veoma joj se dopao, a mi smo prvi put probali meksičke ljute bombone, sa feferonima, toliko ljute da su nam se suze slivale niz lice. Pošto smo se konačno ulogorili, dakle nismo morali da vozimo više, bio je red da nazdravimo putešestviju i novom poznanstvu. Rastali smo se poprilično kasno.

Ujutru smo, sada već po tradiciji, skuvali jaja za sendviče sa margarinom, jeli, a onda otišli do čuvene fabrike za proizvodnju vune u Viku. Kada smo bili na tom mestu, shvatili smo da nismo lepo razumeli, zapravo nije to bila proizvodnja vune, već proizvoda od vune: šalovi, čarape, džemperi, kape i drugo. Bilo je lepo videti proizvodni proces i gotove proizvode, ali ne i paprene cene. Ovaj deo Islanda je poznat po pufinima - pticama koje nalikuju na pingvine. Nadam se da ćemo ih u nastavku puta sresti ili videti izbliza. I danas je oblačno, ali je osetno toplije nego prethodnih dana. Potom smo otišli do jednog supermarketa da kupimo hleb i sir. Kada smo bili na kasi iz čista mira, Ana je upitala prodavca na engleskom: Zašto imate oviliko konja na Islandu? Šta radite sa njima? Bio je zbunjen, a onda odgovorio: Pa lepi su i zbog turzima, za jahanje. Onda je zaćutao, blago se nasmešio i napokon dodao: A, malo i da ih jedemo.

Glečer Vatnajokull

Glečer Vatnajokull - Island - Fotografija: Agata Rorat

Nastavili smo vožnju. Ja sam preuzeo volan u svoje ruke. Zastali smo pored jedne crkvice nedaleko od puta i groblja u njenom dvorištu. Pitali smo se za koga sve to tu stoji i postoji, kada civilizacije ni na vidiku. Iznad nas su leteli ogromni crni gavrani, baš kao oni iz vikinških filmova. Crkva je bila zaključana, pa nismo mogli da je obiđemo, ali smo progvirili kroz jedan od prozorčića i bila je skoro pa isto uređena kao ona u mom norveškom selu - protestantska je, pa nema ikona. Zidovi su goli, a u čelu je samo Isus. Prostor je ispunjen drvenim klupama u redovima. Za večeras nemamo hostel, pa ćemo ponovo noć provesti u autu - Santa Lusiji. Zato nam je cilj da dosegnemo što dalje možemo za danas, što se tiče kilometara, a cilj nam je otprilike grad Hofn. Interesantno je kako Islanđani izgovaraju ovaj grad. Na jednoj od malog broja benzinskih stanica na koje smo na ovom putu naišli, pitali smo još koliko ima do tog grada, a onda se zasmejali kada smo čuli "A, da, grad Hf". Zvučalo je kao tek prolajali psić. Hofn iliti Hf bio je udaljen oko 300 kilometara od tog mesta. Neverovatna slika je bila ispred nas - zaleđena lavina snega bele i svetlo plave ili negde zelenkaste boje. Ja sam od samog početka imao jasan zadatak i želju, a to je bilo da na Islandu se upoznam sa fokama. Nisam mog'o da dočekam taj trenutak da ih vidim, dok cure nisu verovale da je moj zadatak ostvariv. Agata je želela da se kupa u izvorima mlake vode u prirodi, a Ana da kupi svu vunu na Islandu i da od nje isplete sebi sve moguće stvari za zimu. Na poslednjem mestu gde smo stali, pre Hofna gde smo planirali da prespavamo u autu na nekom parking mestu, bilo je nekoliko automobila i tursiti su bili prvi put bučni. Dovikivali su jedni druge i pokazivali nešto u moru. Da, bile su to foke, a ja sam poleteo ka njima. Bio sam presrećan da ih čujem, a posebno da ih vidim kako se praćkaju po lednicima i u vodi.

Glečer Vatnajokull - Island - Fotografija: Agata Rorat

Zadovoljan današnjim učinkom - pređenim kilometrima, vremenom, energijom, a posebno susretu sa fokama, dan smo završili jednim kapućinom u restoranu pored parkinga gde smo planirali da noćimo. Imali smo besplatan internet i toalet, pa su svi uslovi zadovoljavali kriterijume za ostanak.