понедељак, 04. април 2016.

No2 - Hostel - Rejkjavik - Ko sam ja?


Internacionalni hostel Rejkjavik


- Dobro veče. Imamo rezervaciju za hostel. Zvali smo pre dva sata sa aerodroma. - obratili smo se recepcionarki.
- Ah, da. Vaša soba je broj 2. Ona je šestokrevetna i imate cimere. Rezervisali ste dve noći. Prekosutra u 10h je odjava. Izvolite kartice - ključeve od sobe. Na kraju hodnika, na prvom spratu su tuševi, a odmah pored kuhinja. - sve nam je lepo objasnila.

Smestili smo se i upoznali sa cimerima. Njihova tročlana ekipa sačinjena je od jednog Japanca, jednog Kineza i jedne devojke iz Južne Koreje. Pre par godina, prijateljica iz Južne Koreje me je naučila nekoliko rečenica na korejskom, pa sam pokušao da se setim tih rečenica.

- Kamsa a mida! - improvizovao sam svoj korejski.
- Vao! Kako znaš to da kažeš?! - obratila mi se cimerka iz Koreje, ali na engleskom.

Nastavio sam da joj govorim sve što sam se setio na tom jeziku dok sam se setio, a onda smo Ana i ja otišli da prošetamo do grada. Hostel je bio udaljen 20-ak minuta hoda od centra.

REJKJAVIK - Generalno i moj prvi utisak


Ovo je najseverniji glavni grad na svetu. Smešten je na jugo-zapadu ostrva sa pogledom na Atlanski okean. U gradu živi oko 120.000 ljudi i konstantno se širi. Na Islandu živi oko 350.000 stanovnika. U proseku kiša pada 150 dana godišnje u ovom gradu. Zbog golfske struje koja dolazi sa okeana, zime nisu previše haldne u njemu. Obično biluju kišom u kombinaciji sa vetrovima raznih jačina.

Iako je moj susret sa centrom ovog grada bio poprilično kasno u noć, utisak je da je on veoma živ i da se po tom pitanju razlikuje od gradova i mesta koje sam u Norveškoj posetio. Sa svih strana se čula muzika, kako iz privatnih domova, tako i iz javnih klubova, kafića i resotrana. Ulice su prepune turista i prodavnice rade non-stop. Skoro je deset sati uveče, a još uvek se vidi. Sve je nekako čudono i drugačije. Norveška priroda i arhitektura su za mene bile drugi svet, a ovo je tek nešto drugačije i novo. Ubrzo je pao mrak. Vedro je i na nebu sija mlad mesec, a vetar ne prestaje da šiba. Na ulicama se mogu primetiti rupe i zabušavanja pri asfaltiranju, kao i kod nas, a i đubre je na sve strane, najviše plastične kese i pikavci. Ono što mi se veoma dopada u ovom gradu su natpisi - table sa nazivima ulica, tako da ne možete da se izgubite. Drugo, u svakom objektu možete naći besplatne mape grada. Zbog sivila koje stvara vreme, ofarbali su sve žive fasade u jarkim i raznoraznim bojama. Na svakom koraku su neki detalji koji su mi zaokupirali pažnju. Volim ovaj grad!

Vratili smo se u hostelsku sobu i krenuli sa pripremanjem za spavanje. Ne znam da li je više bilo smešnije za mene ili iritirajuće za Azijate to što je Ana uporno pokušavala da pronađe pastu i četkicu za zube po plastičnim kesama, desetak minuta.

Ono što je posebno čudno na ovom ostrvu je voda. Oni imaju mnogo termalnih izvora vrele vode bogate sumporom, pa tim povodom imaju jefrinu toplu vodu i uvek, ali koja nenormalno smrdi na pokvarena jaja. Tom vodom smo prali suđe i tuširali se. Uprkos tome, ona je jako dobra za kožu. U Norveškoj imamo totalno drugačiju problem, a to je da zbog vremenskih prilika ranice veoma, ali veoma teško zarastaju, pa smo u tom smislu uživali u ovoj čudnoj vodi.

Sutradan smo doručkovali i planirali turu kroz Rejkjavik. Ono što je meni u tom trenutku predstavljalo problem je nedovršeno pakovanje. Zaboravio sam pola stvari - garderobu. Rejkjavik je grad na obali i takodje obiluje kišama, još u kombinaciji sa vetrom. Dakle, nemoguće je ići u obilazak grada bez garderobe koja ne propušta vodu. U provratku od kuhinje do sobe spazili smo policu na kojoj je pisalo "slobodne stvari". To je značilo da svi koji imaju nešto što im ne treba mogu tu ostaviti, a oni koji budu za to zainteresovani mogu slobodno uzeti. Na toj polici su bile vodootporne pantalone. Bile su mi dva broja veće, ali svakako su poslužile i ja sam jako zahvalan toj osobi koja ih je tu ostavila. Na toj polici smo pronašli i plinsku bocu koju smo nameravali da kupimo za pripremanje hrane tokom putešestvija Islandom, tako da samo na ovaj način uštedeli novac. Island je preskupa zemlja, a posebno Rejkjavik - glavni grad. Pretpostavljam da je tako zbog velikog broja turista, jer im standard inače nije tek nešto posebno. Nakon nekoliko dana boravka, saznali smo da lokalci odlaze na posebna mesta u kupovinu, gde su im cene pristupačne i usklađene sa njihvoim standardom. U prodavnicama u centru grada na primer hleb košta 500 dinara, a sendvič sa pepsijem 1000 dinara, dok obična čokoladica košta 250 dinara. Naravno, cene su u isladnskim krunama, ali ja sam ih preveo u dinare. Pre nego da pođemo, jedan mladić sa Islanda, a kojeg smo upoznali u Oslu nas je nešto bliže upoznao sa svojom zemljom. Preporučio nam je da probamo mlečne proizvode - posebno karamela jogurt, što smo i učinili. Predobar je! Takođe i druge varijante jogurta, ali i suvo jagnjeće meso. Takođe, on nam je napsiao i mesta koje bi trebalo da posetimo, a koja nisu velika turistička atrakcija.

Ko sam ja?!

Hodamo tako gradom i ja se pogledam. Pogled mi zastane na vodootpornim pantalonama, pa se zamislih. Ko sam ja?! Na meni ništa nije moje! Cipele koje nosim sam pronašao u volonterskoj kua.ći u podrumu od ko zna kog volontera u prošlosti. Cele su, moj su broj, pa super su doborodšle da zamene one moje koje su tokom zime pukle. Pantalone sam našao u hostelu, a majica koju nosim sam dobio od organizacije za neku akciju na kojoj smo volontirali. Džemper sam dobio u Norveškoj, a jakna koju nosim je od mog brata. Čak i ranac na leđima nije moj. Osećam se tako jadno, ali tako zadovoljno, srećno i slobodno da ne mogu da vam opišem. Zavidim pripadnicima svih onih plemena koji se ne opterećuju garderobom i koja lutaju od mesta do mesta.

Napravili smo jednu turu kroz grad, a onda prošetali stazom koja se protezala od centra grada do našeg hostela obalom. Ovaj deo je bio prelep. Vetar nam je malo kvario užitak, ali pogled na okean i raznorazne ogromne ptice kako love ribu bio je neprocenjiv. Kamenje je crno, a boja okeana svetlo zelena - neverovatan kontast. U jednom trenutku sam spazio zgradu na kojoj je pisalo "Aurora", a fasada je bila obojena bojama koje proizvodi polarna svetlost. Otišli smo do tog objekta gde smo zatekli mladića:

- Dobro došli na Island. Kako vam se sviđa vreme?
- Nije loše! - odgovorili smo.
- Sigurno je drugačije nego u zemljama iz kojih vi dolazite? - nastavio je sa pitanjima.
- Pa da... - taman da odgovorim da je veoma različito, u tome me prekinu Ana:
- Ne! Isto je. Navikli smo se, mi živimo u zapadnoj Norveškoj, tako da nam kiša ne predstavlja nikakav problem!

Bilo mi je čudno da čujem rečenicu da "mi živimo u Norveškoj". I posle skoro 7 meseci mi je čudno da to čujem, jer nikada o tome i ne razmišljam. Te misli mi prekinu taj mladić:

- Ako želite da vidite polarnu svetlost na video bimu to možete ovde i sada učiniti za samo 10 evra!
- Ne, hvala. Videli smo mi Auroru uživo više puta. - odgovorila mu je Ana.
- Ali to nije razlog onda da ne popijete po jednu kafu ili čaj, besplatno u našem salonu. - predložio je, a potom nas otpratio do tog salona gde je bilo ješ nekoliko ljujdi. Bila je to prostorija opremljena u bojama polarne svetlosti - uglavnom je sve bilo u svetlo zelenoj boji. Bilo je ovo jako prijatno mesto, a i dobro je došlo nakon celodnevnog pešačenja i oblisaka grada. Ovde smo saznali informaciju da je Island svake godine veći za 1 do 2 santimetra.

I konačno smo se vratili u hostel, kad na recepciji, pored recepcionarke devojka koja mi je bila neopisivo poznata.

- Izvini, je l' se mi znamo? - pitao sam je.
- Ne znam... Poznat si mi. - odgovorila je zbunjeno.
- Jao! Setio sam se. Sreli smo se u Oslu, takođe u hostelu pre mesec dana! - oduševio sam se.
- Daaaa! Sećam se! Da li je moguće da se sada sretnemo na Islandu?! - i ona je vidno bila oduševljena.

Popričali smo neko vreme, a onda je bilo vreme za večeru. Kada smo otišli do kuhinje, nepoznata devojka nam je rekla da je kineski restoran pored hostela donirao ručak za sve gosite i da možemo da im se pridružimo ako volimo ribu i pirinač. Jelo je bilo izvrsno ili smo mi bili previše gladni, ne znam, ali smo svakako uživali.


Sve vreme komuniciramo na slovenskim jezicima: poljksom, slovenskom, ruskom i srpskom. Ponekad korsitimo norveški, a ponekad engleski. Više ne znam ni na kojem jeziku razmišljam, ali sam uživao i u toj jezičkoj igri.

Plan za sutra je da napustimo hostel u 10 časova, a onda da odemo do agencije u kojoj ćemo rentirati automobil.

Нема коментара:

Постави коментар