петак, 22. април 2016.

No6 - Aurora - Plava laguna - Rezime

Sedeli smo i odmarali, sve dok nismo ogladneli. Izašli smo pored auta i počeli da na plinskoj boci spremamo hranu - kokošju supicu u koju smo ubacili poljsku kašu i kobasicu i kineske nudle.

- E, pošto za danas nećemo više da vozimo, red je da nazdravimo - podigo sam flašu sa rakijom i taman kada sam hteo da cugnem na nebu sam ugledao polarnu svetlost - Auroru, u najrazličitijim bojama kako igra na nebu levo-desno.

Jeli smo nabrzaka i odmah seli u auto - Ana je vozila jer nije pila, i odjurili do mračnog mesta, van naselja, kako bismo na miru i što bolje videli polarnu svetlost. Ipak, za nekoliko minuta na tom mestu su se zaustavila još nekoliko vozila, pa više nismo bili sami. Uglavnom, pored nas, bili su sve sami azijski turisti. Oni su bili malo bučni, pa smo ubrzo odjurili do sledećeg mesta. Tamo su nam društvo pravila jata labudova koje od mraka nismo videli, ali smo ih svakako čuli.

Prizor je bio fenomenalan, ali ipak je počelo da bude veoma hladno, pa smo pronašli parking mesto, gde smo i prenoćili. U toku noći, ovoga puta smo morali da uključujemo nekoliko puta grejanje, jer je bilo veoma hladno.

Jutro je bilo prehladno, a mi smo bili pravi pingvini. Uključili smo grejanje na maksimum, a Sunce koje se pojavilo na nebu bilo je znak da će dan ipak biti vedar i ne tako tmuran.  Hofn je poprilično pusto mesto, okružen je glečerima i okeanom, pa nije ni čudo zašto smo imali utisak da smo spavali u iglu. Dan smo nastavili vožnjom ka istoku zemlje, a prva pauza bila je na velikoj plaži sa crnim peskom i ogromnim santama leda koje su plutale u vodi. Talasi su ogromni i veoma opasni. Jedan par je stajao na lednjacima, a neočekivani ogromni talas ih je zapljusnuo s leđa, pa su ostali da stoje na tom ledu okruženi vodom. Pošto su iza sebe ugledali još veći talas, skočili su u vodu do kolena i počeli da trče ka obali. Ono što je meni bilo posebno interesantno ovde, jeste činjenica da su svi sa obale izvukli telefone, aparate i kamere i počeli da snimaju. Ne mogu da verujem dokle ide ovaj svet. Sreća, pa su se brzo dočepali obale, a onda smo čuli priču da je pre par nedelja na ovaj način jedan turista izgubio život.

Na ovoj destinaciji su počeli da nas nadleću ogromni crni gavrani, kao iz filmova. Pitali smo se šta je sledeće što će nas ostaviti bez daha, jer uvek misliš nema boljeg mesta od ovog, ali svako sledeće je potpuno posebno i neverovatno. Bilo je vreme za doručak, pa smo poželeli da ga spremimo na suncu, na nekoj zelenoj livadi. Istu smo ubrzo ugledali i to u podnožju glečera, a pored reke i vodopada.

Agata brčka noge u hladnoj vodi, Ana sedi na steni iznad vodopada, na ivici, i plete, a ja mešam supicu da slučajno ne zagori. Da, opet supa. Agata me je podsetila da ako želim mogu da ubacim naseckanu poljsku kobasicu u supu, koja je uzgred fenomenalna. I tada sam shvatio da smo istu zaboravili u frižideru u hostelu juče ujutru, kada smo krenuli. Ambijent je bio fenomenalan. Pojeli smo jednu čokoladu, sa apetitom, a onda nastavili dalje, iako su nam srca ostajala na tom sunčanom proplanku u podnožju zaleđenih planina, pored vodopada. I taman kada smo krenuli, preko puta, na livadi su pasli irvasi - čitavo krdo.

Konačno smo pronašli način da povežemo muziku sa našeg telefona preko blututa sa plejerom, pa smo u nastavku puta mi bili sopstveni di džejevi. U jednom trenutku nas je toliko ponela atmosfera da smo zastali pored prvog proširenja na magistrali, pojačali do daske, otvorili vrata i krenuli da đuskamo u neverovatnom okruženju. Sreća ili nažalost niko nam se nije pridružio jer je saobraćaj u ovom delu Islanda bio skoro pa nepostojeći. Kao da smo bili sami. Nema turista ili ih barem mi nismo sreli u ovoj deonici. Naravno, ni lokalce. Ja sam, potom, preuzeo volan u svoje ruke i u jednom momentu sam naiš'o na tesni, ali dugački most iznad kanjona neke reke. Bilo je jezivo, a na dvadesetak metara na mostu su se nalazila proširenja za mimoilaženje. Ni ovde nismo sreli ni jedan auto. Nedaleko od kako smo prošli most, rešili smo da se vratimo nazad, a i bilo je vreme. Ukupno smo prešli oko 1600 kilometara za pet dana vožnje, a sedam dana boravka na Islandu. U povratku smo zastali na naše omiljeno mesto - mesto gde smo prvi put ugledali foke. I sada su bile tamo, čak i u većem broju nego li prošli put. Tu smo skuvali puding i kafu i uživali u zalasku sunca.

Čuveno kupalište "Plava laguna" - Zaobišli smo je jer je ulaz 40 evra
Narednu noć smo proveli u hostelu pored puta. Nije to bilo nikakvo naselje niti selo, samo usamljeni hostel koji je izgledao kao u horor filmova, posebno jer su ga okruživale potpuno crne planine. Vratili smo auto, uhvatili autobus do aerodroma u Keflaviku, a potom odleteli do Bergena, doduše sa sat vremena zakašnjenja u poletanju, zbog loših vremenskih uslova.

Kompletan album sa slikama:
https://www.facebook.com/media/set/?set=a.1730861600530641.1073741831.1568648650085271&type=3

Za kraj, podeliću rekapitulaciju utisaka koje smo radili dok smo čekali da avion poleti:

Najboljih 10 stvari:

1. Santa Lusija je bila kraljica puta!
2. Supa, supa, supa sa kašom i kobasicama!
3. Besplatna hrana i stvari u hostelima!
4. Islandska vuna!
5. Pronalazak mogućnosti povezivanja naših telefona sa plejerom u kolima!
6. Pašteta - na slovenskom, srpskom i poljkom se isto kaže!
7. Besplatna kafa i ručak u Rejkjaviku!
8. Anina slaba bešika i stajanje na par kilometra!

Najbolja 5 mesta:

1. Doručak pored vodopada.
2. Crna plaža.
3. Glečer.
4. Jezero sa fokama.
5. Zlatni vodopad.

Najgorih 5 stvari:

1. Neprijatni miris pokvarenih jaja.
2. Četiri evra za ulaz kod vulkana.
3. Cene! Preskupo je.
4. To što smo zaboravili kobasice u hostelu.
5. Nepostojanje benzinskih pumpi niti ruralnih naselja na ogromnom rastojanju.

Najbolja 5 iskustva:

1. Dobili smo sunčanu boju po facama, (To u Norveškoj smo mogli da sanjamo do sada)
2. Pišanje na glečeru.
3. Vožnja Santa Lusije.
4. Hodanje po vrelim izvorima.
5. Žurke u Santa Lusiji.

I naravno, nenormalno dobra i netaknuta PRIRODA.



субота, 16. април 2016.

No5 - Vodopad - Glečer - Foke

Put je prav, a asfalt je sada mnogo bolji. Nema mnogo saobraćaja, a paralelno sa asfaltom, sve vreme se proteže crna staza za jahanje, pa s vremena na vreme preteknemo ili susretnemo se sa ponekim konjanikom na simpatičnom konjiću. Sada je ograničenje 70 kilometara na čas, a do sada je uglavnom bilo 90. Izašli smo iz zone snega i leda, pa je sada sve oko nas žuto od suve trave. Vozimo ka okeanu, ne možemo da dočekamo da vidimo crne plaže i ogromne talase o kojima smo slušali. Još uvek je oblačno, ali kako vreme prolazi i kako vozimo ka istoku zemlje, čini se da se polako, ali sigurno razvedrava, pa smo u jednom trenutku ugledali i sunce, doduše na par sekundi. Prolazimo pored jezerca u kojem pliva desetak belih labudova. Prizor je bio fantastičan. Zastali smo i izašli iz auta da bi ih bolje videli i uslikali, a oni su u sekundi poleteli u nepoznatom pravcu. Bili su drugačiji nego one koje sam do sada viđao, a ta razlika se ticala jarko žute boje kljunova, umesto tipične narandžaste, koliko se ja sećam. Ugledali smo znak za vodopad, pa smo vozili ka njemu.


Vodopad Selja 


Ispod vodopada Selja - fotografija: Agata Rorat
Čini mi se da je ovo bio jedinstveni naziv za neko mesto ili pojavu na Islandu koju smo mogli svi bez problema da izgovorimo i zapamtimo. Obično su imena bila opterećena slovima islandskog alfabeta ili toliko nelogična da nismo ni prva dva slova mogli da povežemo i izgovorimo, a kamo li zapamtimo. Stigli smo i parkirali se, a pored nas je bilo pregršt vozila. Naravno, naša limuzina Santa Lusija je bila najveća, a mi smo se ponosili time. Tipično Bakanski, zar ne? Baš kao i činjenica da smo se kretali stazama iako je na njima bio znak za zabranjeno kretanje. Da balkanizam bude upotpunjen, na prozorčiću na jednoj maloj kući nedaleko od vodopada bile su izlepljene nalepnice iz celog sveta i na raznim jezicima. Jedna od njih bila je "jebo te". Oduševili smo se Ana i ja, a Agata je prokometarisala da smo mi neki vickast narod. Ovde smo imali prilike da popričamo sa jednom grupom turista o Islandu i njegovom narodu. Kažu da su jako pobožni i da su često, pa i dan danas, izbegavali da grade puteve ili objekte na mestima za koja veruju da tu borave vile. Druga, vrlo zanimljiva stvar koju smo čuli, a onda i konstatovali je da na ovom ostrvu nema drveća, osim u centru Rejkjavika. I zaista, nismo videli drvo za 1600 kilometara koliko smo ukupno prešli na jugo-istoku zemlje.

Vodopad Selja - Island - Fotografija: Agata Rorat

U nastavku puta smo vozili nedaleko od okena, pa smo zastali da na kratko uživamo u zvucima udaranja talasa o lednike i stene. Uskoro smo naišli na čuvene crne plaže, pa smo zastali i na ovom mestu. Priroda je neverovatna od početka proputovanja na svakom koraku, ali posebno u ovom delu. Čini mi se da smo na stotinak metara zastajali da vidimo nešto što nam je okupiralo pažnju. Već duže vreme nismo videli ni jedno naselje, selo, farmu, a niti bilo šta drugo osim puta i znakova na njemu, što aludira da na ovom ostrvu egzistiraju ljudi. To mi se posebno dopalo.

Jedna od crnih plaža - Island - Fotografija: Agata Rorat
Nedaleko od ove plaže došli smo do hostela - mesto Vik. Iako slovi za grad, ovo mestašce to ne može biti za naš pojam, ali za pojam islanđana je to to. Ovog puta sobu smo delili sa tri Amera, koji su bili sve samo ne zainteresovani da pričaju sa nama. Nismo mnogo marili na to. Ana je otišla do kuhinje da spremi puding, a ja sam ležao na svom krevetu na spratu i pisao utiske od danas. Agata je otišla do toaleta i nije zatvorila vrata za sobom. Iako smo bili na drugom spratu, a kuhinja na prvom, jasno sam čuo Anu kako razgovara sa nekim i objašnjava mu šta je puding. "Probaj, probaj slobodno, mnogo je ukusno!", pričala je. Ubrzo sam otišao i ja do kuhinje i tamo upoznao novu prijateljicu Aleri iz Meksika. Došla je da radi par meseci u hostelu na Islandu. Prvi put je večeras probala puding i veoma joj se dopao, a mi smo prvi put probali meksičke ljute bombone, sa feferonima, toliko ljute da su nam se suze slivale niz lice. Pošto smo se konačno ulogorili, dakle nismo morali da vozimo više, bio je red da nazdravimo putešestviju i novom poznanstvu. Rastali smo se poprilično kasno.

Ujutru smo, sada već po tradiciji, skuvali jaja za sendviče sa margarinom, jeli, a onda otišli do čuvene fabrike za proizvodnju vune u Viku. Kada smo bili na tom mestu, shvatili smo da nismo lepo razumeli, zapravo nije to bila proizvodnja vune, već proizvoda od vune: šalovi, čarape, džemperi, kape i drugo. Bilo je lepo videti proizvodni proces i gotove proizvode, ali ne i paprene cene. Ovaj deo Islanda je poznat po pufinima - pticama koje nalikuju na pingvine. Nadam se da ćemo ih u nastavku puta sresti ili videti izbliza. I danas je oblačno, ali je osetno toplije nego prethodnih dana. Potom smo otišli do jednog supermarketa da kupimo hleb i sir. Kada smo bili na kasi iz čista mira, Ana je upitala prodavca na engleskom: Zašto imate oviliko konja na Islandu? Šta radite sa njima? Bio je zbunjen, a onda odgovorio: Pa lepi su i zbog turzima, za jahanje. Onda je zaćutao, blago se nasmešio i napokon dodao: A, malo i da ih jedemo.


Glečer Vatnajokull


Glečer Vatnajokull - Island - Fotografija: Agata Rorat
Nastavili smo vožnju. Ja sam preuzeo volan u svoje ruke. Zastali smo pored jedne crkvice nedaleko od puta i groblja u njenom dvorištu. Pitali smo se za koga sve to tu stoji i postoji, kada civilizacije ni na vidiku. Iznad nas su leteli ogromni crni gavrani, baš kao oni iz vikinških filmova. Crkva je bila zaključana, pa nismo mogli da je obiđemo, ali smo progvirili kroz jedan od prozorčića i bila je skoro pa isto uređena kao ona u mom norveškom selu - protestantska je, pa nema ikona. Zidovi su goli, a u čelu je samo Isus. Prostor je ispunjen drvenim klupama u redovima. Za večeras nemamo hostel, pa ćemo ponovo noć provesti u autu - Santa Lusiji. Zato nam je cilj da dosegnemo što dalje možemo za danas, što se tiče kilometara, a cilj nam je otprilike grad Hofn. Interesantno je kako Islanđani izgovaraju ovaj grad. Na jednoj od malog broja benzinskih stanica na koje smo na ovom putu naišli, pitali smo još koliko ima do tog grada, a onda se zasmejali kada smo čuli "A, da, grad Hf". Zvučalo je kao tek prolajali psić. Hofn iliti Hf bio je udaljen oko 300 kilometara od tog mesta. Neverovatna slika je bila ispred nas - zaleđena lavina snega bele i svetlo plave ili negde zelenkaste boje. Ja sam od samog početka imao jasan zadatak i želju, a to je bilo da na Islandu se upoznam sa fokama. Nisam mog'o da dočekam taj trenutak da ih vidim, dok cure nisu verovale da je moj zadatak ostvariv. Agata je želela da se kupa u izvorima mlake vode u prirodi, a Ana da kupi svu vunu na Islandu i da od nje isplete sebi sve moguće stvari za zimu. Na poslednjem mestu gde smo stali, pre Hofna gde smo planirali da prespavamo u autu na nekom parking mestu, bilo je nekoliko automobila i tursiti su bili prvi put bučni. Dovikivali su jedni druge i pokazivali nešto u moru. Da, bile su to foke, a ja sam poleteo ka njima. Bio sam presrećan da ih čujem, a posebno da ih vidim kako se praćkaju po lednicima i u vodi.

Glečer Vatnajokull - Island - Fotografija: Agata Rorat
Zadovoljan današnjim učinkom - pređenim kilometrima, vremenom, energijom, a posebno susretu sa fokama, dan smo završili jednim kapućinom u restoranu pored parkinga gde smo planirali da noćimo. Imali smo besplatan internet i toalet, pa su svi uslovi zadovoljavali kriterijume za ostanak.

четвртак, 14. април 2016.

No4 - Kerid & nasmejani konj

Kerið - Kerith - Kerid

Kerid ili kako ja volim da ga zovem Keriđ je vulkanski krater na jugu Islanda u regiji Grimsnes. On je samo jedan od nekoliko poznatih vulkanskih kratera na području Islanda. Ovaj krater je star oko 3000 godina, dok su na primer Seiðisholdar i Kerholl stari duplo više. Na dnu kratera danas je malo jezerce sa izrazito svetlo plavom bojom vode, koje je u trenutku kada smo ga mi posetili bilo zaleđeno. Vlasnici zemljišta naplaćuju oko 500 dinara ulaz. Iskreno da vam kažem ne mogu da se nakajem što sam platio. Prvo, mesto je lepo, ali ništa spektakularno za te novce, a drugo posebno jer kada nam je čovek naplatio kartu, zatvorio je pult i otišao, a kapija je ostala otvorena. Ono što mi je velika uteha je, ako im je verovati, da će ovaj novac upotrebiti za zaštitu životne sredine. Inače, sa naplatom se počelo od 1. marta 2016. godine, a mi smo ovo mesto posetili 15. marta.
Kerid - vulkanski krater star oko 3000 godina - Fotografija: Agata Rorat
Ana odlično vozi. Sve vreme nam piči radio sudurland, link: http://www.sudurlandfm.is Finu muziku puštaju, malo islandsku, malo stranu, ali često se zapričavaju, naravno na islandskom, pa su po tom pitanju malo dosadni. Bilo je pridveče, umorni smo od vožnje, ali i gladni, pa smo se parkirali na prvom parkingu na koji smo naišli. Bila je to benzinska stanica u jednom omanjem mestašcu koje oni nazivaju gradom. Nije bilo tako pametno praviti supu na plinskoj boci sa otvorenim plamenom nedaleko od benzinske pumpe, ali šta ćemo... Zahvatili smo vodu u radnji pored, na kojoj je velikim slovima pisalo
Ručak na parkingu - Fotografija: Agata Rorat
"Pica, roštilj, hamburger". Pored luksuzne limuzine i ovog natpisa mogli ste videti tri paćenika kako kuvaju srpsku kokošju supicu u kombinaciji sa poljskom kašom i kobasicama i kineskim nudlama, a potom istu kusaju iz iste šerpe do dna. Pošto nas je ovo jelo zasitilo - bućkuriš, na koje ne mogu da se žalim jer sam u njemu uživao, rešili smo da spavamo. Hostel nismo imali, pa smo u toaletu benzinske stanice obavili ličnu higijenu i vratili se u auto - Santa Lusiju. Bila je dovoljno komforna. Oborili smo sva sedišta nazad tako da je sada celokupni prostor iza vozača do gepeka bio nama na raspolaganje. Nego pre nego da zaspimo, devojke su plele rukavice od islandske vune, sa kojom su bile oduševljene i opterećene, pa su počele samo o njoj i da pričaju, a ja sam za to vreme bio dj, te puštao muziku sa moje plej liste sa telefona. U jednom trenutku sam shvatio da me Ana posmatra, a onda mi se i obratila: "Ne mogu da verujem kako ti uspeš sam sebe da učiniš srećnim! To mi se dopada!" I stvarno umem, ali ne znam da li to dolazi iz prijatelja iz glave ili tek onako, ali mi polazi za rukom, definitivno. Uvukli smo se u vreće za spavanje i probudili tek oko 11 časova. To znači da smo veoma dobro spavali, pa čak i bolje nego u hostelu.
Jutarnja kafa - Fotografija: Agata Rorat
Pošto na
m jutarnja kafa bila neophodna, uputili smo se ka prvoj kafeteriji. Tamo smo imali besplatan internet, a ambijent je bilo prelep i podsećao me je na norveške kafeterije, po stilu uređenja. Devojke su sve vreme plele uz kaficu, a ja sam surfovao internetom i pokušavao da razaznam gde se pojedina mesta, koja smo želeli da obiđemo, nalaze na karti Islanda. Nakon kafe bili smo gladni pa smo na parkingu ispred kafića otvorili gepek i vadili margarin, hleb, kuvana jaja, salamu i počeli da pravimo sendviče. Izgledali smo kao cigani čergari. Kad sam kod njih, moram da priznam da im sada jako zavidim na slobodi i nezavisnosti koju imaju
Ana je i dalje vozila. Kretali smo se glavnimagistralnim putem broj jedan, a oko nas je bila sve sama netaknuta priroda, uglavnom crna brda i stene obrasle zelenomahovinom, žute livade i sneg na visokim planinama u daljini. Najedared spazili smo jednu ruiniranu kućicu na kojoj je pisalo "proizvodnja vune". Svom silom je Ana legla na kočnicu i skrenuli smo sa puta ka njoj.Fabrika ili prodavnica je bila zatvorena i vidi se podosta stara, a Agata je rekla da je celi ambijent podseća na Albaniju u koju je nedavno putovala. Vratili smo se na magistralu i cepamo dalje ka jugo-istoku zemlje. Na hiljade i hiljade raznobojnih konja namaše repovima dužinom celog puta. Celi taj prizor nas mami da pored svakog krda provedemo neko vreme.
Zato, zastajemo povremeno da se porazgovaramo sa njima, da ih nahranimo i uslikamo. Neverovatno koliko su pitomi i druželjubivi. Jedan se čak Agati nasmejao, a ona je to ubeležila svojom kamerom. Neverovatan prizor. Sve livade na kojima su konji su ograđene žicom od asfalta, a između poseda su međe u vidu dubokih kanala, često ispunjenih vodom. Svaki pašnjak ima jezerce sa kojeg se konji snabdevaju vodom. Nedaleko od jednog krda konja sa kojima smo se najduže družili, spazili smo jezero u kome plivaju beli prelepi labudovi. Potrčali smo ka njima, a oni su odleteli u nepoznatom pravcu, ispuštajući čudne zvukove. Bilo je oblačno, ali bez kiše. Ipak, vetar je toliko duvao da smo otrčali nazad do auta i nastavili put dalje. Čak se i auto treso od siline vetra. Ne vozimo brzo i uglavnom je ograničenje 90 kilometara na sat. 

понедељак, 11. април 2016.

No3 - Zlatni krug na Islandu

Budilnik na mom telefonu se oglasio sat vremena pre nego što smo se dogovorili da ustanemo. Zaboravio sam da podesim islandsko vreme na telefonu, i eto, razbudih celu sobu, prerano. Cimeri - Azijati su bili tihi, dok sam iz kreveta isod mojeg čuo:

 - Jao, kretenu glupi! Nisi promenio ure na telefonu!



Da, bila je to moja draga sanjiva Ana i njeno "dobro jutro", ali ne mogu da kažem da nije zasluženo.
Za pet sekundi nakon toga svi su zaronili u san, a onda, za nepunih sat vremena,  eto novog budilnika, ali ovoga puta ne sa mog telefona. Spremamo se za odjavljivanje iz hostela. Bacio sam pogled kroz prozor i na livadici ugledao divlje guske kako pasu. Čini mi se da je ovo ostrvo raj za ptice. Otvorio sam prozor da udahnem svež vazduh, jer onaj iz premale sobe za šest osoba je bio sve samo ne svež. Otvorivši okno čuo sam cvrkut ptica, a onda konstatovao da nema vetra. I dalje je bilo oblačno, ali znatno drugačije i bolje vreme nego juče. Kuvamo jaja, sipujemo kafu u termos, doručak privodimo kraju i proveravamo da li je nešto od hrane dostupno u "besplatnoj gajbici". Pošto smo pokupili ono što je valjalo, silazimo do recepcije kako bismo se odjavili. Tri velika ranca, šest prepunih plastičnih kesa i tri vreće za spavanje su bile na podu oko nas. Nas troje na kolenima i u panici tražimo treći ključ od sobe, nakon konstatacije da ga nema i da za njega, ukoliko ga ne nađemo, treba da platimo 50 evra.

- Ima da ga rodim, ali da plaćam neću! - radio je u meni, onaj dobro poznati, srpski inat.
- Sve sam pregledala i nije kod mene definitivno! - rekla je Ana.
- Agata, molim te pogledaj sve džepove još jednom! - predložio sam joj očajno.
- Kurva! - oglasila se ona. - Evo ga, bio je u prednjem džepu jakne. Ko će da me ubije?!
- Niko neće. Neka si ga ti našla. Idemo dalje. - složili smo se i Ana i ja, odahnuvši.

To traganje za ključem nas je odvelo do kancelarije gde je trebalo da rentiramo auto, sat vremena kasnije. To i nije bilo tako loše, na kraju krajeva, s obzirom da su nam tamo saopštili da su naša kola - ona koja smo naručili preko interenta, iznajmljena, pa su prinuđeni da nam po istoj ceni daju mnogo bolji auto, zapravo džip. Radnik - mladić od oca Islanđanina i majke Amerikanke, je bio preljubazan. Dobili smo i gratis kafu. Rekao mi je da mogu da vozim sa srpskom dozvolom na Islandu, a ja sam bio presrećan, jer to ne mogu u Norveškoj. Na kraju, kada je shvatio da smo Sloveni, rekao nam je "Dobro!" Iznenadio nas je, a onda objasnio da ima prijatelja Poljaka i Rusa. Znao je gde se naše zemlje nalaze na mapi Evrope, što nas je veoma iznenadilo. Tako je bilo i u nastavku puta. Islanđani su mala nacija i tim povodom, smatram, nisu egoisti, imaju mnogo turista pa valjda su zato dobro opšte informisani i prijatni. Objasnio nam je još da ovim autom (4x4) koji smo od odmah nazvali Santa Lusija, možemo da idemo svim putevima, osim koji su zatvoreni. Automobilima koji su manji, moguće je kretati se samo glavnim putevima. Preporučio nam je da ne lutamo mnogo nepoznatim putevima, poklonio nam je mapu i pokazao kako funkcioniše automatik. Nismo do sada vozili takav auto ni Ana, a ni ja. Ona je bila ta koja je startovala sa vožnjom. Pratili smo glavni put broj 1, a onda se prebacili na broj 36 koji nas je odveo severno od Rejkjavika do čuvenog "Zlatnog kruga" na kojem je trebalo da se susretnemo sa gejzirima, vodopadima i vulkanima.

Hladno je - minus je i to dobar minus. Sve je sivo oko nas i prska kišica. Povremeno stajemo pored puta da udahnemo svež vazduh i pogledamo predele oko nas koji su uprkos sivilu izvanredni. Agata koristi svaku priliku da napravi pokoju fotografiju jer ima profesionalnu kameru i uživa u tome, a i mi jer ćemo imati lepe uspomene na ovo čudnovato proputovanje. U autu smo se osećali vrlo komoto. Bio je konforan, sa ogromnim gepekom i sa sedam kožnih sedišta. Grejanje je radilo kao ludo, a na radiju je svirala islandska muzika koja je ambijent činila još više islandskijim.

Pingvelir - Þingvellir 

Vau! To je bila prva moja reakcija na ovo mesto. Ispred nas su bili mnogobrojni useci crnih stena, ne tako velika mnogobrojna plitka nebo plava jezera, koja se neretko isparavaju ili su u isto vreme delom zaleđena. Staza koja vodi kilometrima oko svih tih čudesa je od drvenih dasaka, na kojima se još uvek nalazi nataloženi led, pa je klizavo do besvesti. Srećom na nekim mestima je čista, na nekima je još sneg i tako sve ona vodi do jednog ne tako velikog ali prelepog vodopada. Zapravo, vodopad je veliki za naš pojam, ali za Island, nakon narednih, ne mogu ga zvati velikim i posebnim. Oko nas su sve sami turisti iz Azije i Amerije. U povratku smo shvatili da su na prakingu naša kola najveća i bilo nam je smešno kako je sve to izgledalo spolja, jer kada se otvori gepek vidi se da smo pravi nomadi. Jakne, torbe, kese, hrana, vreće za spavanje i druge stvari nabacane jedne na druge. Napravili smo sendviče sa kuvanim jajima, salamom i margarinom. Kuvana jaja su nam bila zaštitni znak jer smo samo želeli da se adaptiramo u sredinu u kojoj se nalazimo. Sve je smrdelo na pokvarena kuvana jaja oko nas, a zbog izvora sumporne vode, pretpostavljam.


Nije bilo retko da naiđemo na rupe na putu, a Ana ih je namerno pogađala dobacujući svaki put:

- Jadan auto, da je moj ovo nikada ne bih radila.
- Ali zašto to radiš sada? - pitao sam.
- Zbog tebe, da bi se osećao kao kod kuće! - našalila se.

Onda je odjedared izabrala put levo, te smo se odvojili od glavne ceste. Put je bio totalno crn, verovatno zbog crnog peska i šodera kojim je nasipan. Nije bio asfaltirani. On nas je odveo do jedne privatne farme. Shvatili smo da ne postoje ovde sela, već samo usamljene farme udaljene od glavnog puta ovim crnim - zmljanim stazama. Sa naše leve strane bila je ogromna žuta livada na kojoj je statiralo stotinak prelepih islandskih konjića koji su nešto između ponija i ovih naših sorta. Imaju prelepu grivu i najraznijim su bojama. Izgledali su predivno. Stajali su nepomično i piljili u nas dok im je vetar njihao prelepe raznobojne repove. Okrenuli smo se i nastavili nazad do glavne magistrale, opraštajući se pogledom od tih prelepih stvorenja.

Gejzir - Geysa 

Gejzir potiče od islandske reči geysa što označava vir ili tok. To je termalni izvor vrele vode koja u vidu pare izlazi u relativno jednakim intervalima kao fontana u vazduh. Ovaj na Islandu je izlazio na otprilike 80 sekundi, a visina je bila svaki put različita, čini mi se. Jedared je izgledalo samo kao da je Zemlja prdnula, a već sledeći put se vinuo u nebesa preko 30 metara. Pored svakog, od nekoliko, gejzira pisalo je da je voda vrela od 80-100 stepeni. Svi su bili ograđeni. Iskreno, nismo bili oduševljeni ovim mestom. Više je tekako previše "izvikano" i turističko, pa smo ga vrlo brzo napustili. Pored parkinga bio je restoran, koji je uzgred bio preksup - pepsi 0,5 litara je bio oko 3 evra, a najprostiji magnetići 10 evra.




Zlatni vodopad - Gullfoss

E, ovo mesto nas je kupilo sasvim. Staze su vodile od parkinga do velikog broja vidikovaca na obodima visokih litica ograđenih drvenom ogradom. Pogledi su bili fenomenalni, a posebno onih koji su gledali na stranu ogromnog glavnog vodopada - Zlatnog vodopada. Slike govore više od hiljadu reči, pa neću dužiti oko opisivanja ovog mesta, jer se na slikama sve vidi. I ovde je suvenirnica pored puta gde možete kupiti komadiće lave, crni pesak, so od lave, pa čak i konzervirani islandski vazduh.


понедељак, 04. април 2016.

No2 - Hostel - Rejkjavik - Ko sam ja?


Internacionalni hostel Rejkjavik


- Dobro veče. Imamo rezervaciju za hostel. Zvali smo pre dva sata sa aerodroma. - obratili smo se recepcionarki.
- Ah, da. Vaša soba je broj 2. Ona je šestokrevetna i imate cimere. Rezervisali ste dve noći. Prekosutra u 10h je odjava. Izvolite kartice - ključeve od sobe. Na kraju hodnika, na prvom spratu su tuševi, a odmah pored kuhinja. - sve nam je lepo objasnila.

Smestili smo se i upoznali sa cimerima. Njihova tročlana ekipa sačinjena je od jednog Japanca, jednog Kineza i jedne devojke iz Južne Koreje. Pre par godina, prijateljica iz Južne Koreje me je naučila nekoliko rečenica na korejskom, pa sam pokušao da se setim tih rečenica.

- Kamsa a mida! - improvizovao sam svoj korejski.
- Vao! Kako znaš to da kažeš?! - obratila mi se cimerka iz Koreje, ali na engleskom.

Nastavio sam da joj govorim sve što sam se setio na tom jeziku dok sam se setio, a onda smo Ana i ja otišli da prošetamo do grada. Hostel je bio udaljen 20-ak minuta hoda od centra.

REJKJAVIK - Generalno i moj prvi utisak


Ovo je najseverniji glavni grad na svetu. Smešten je na jugo-zapadu ostrva sa pogledom na Atlanski okean. U gradu živi oko 120.000 ljudi i konstantno se širi. Na Islandu živi oko 350.000 stanovnika. U proseku kiša pada 150 dana godišnje u ovom gradu. Zbog golfske struje koja dolazi sa okeana, zime nisu previše haldne u njemu. Obično biluju kišom u kombinaciji sa vetrovima raznih jačina.

Iako je moj susret sa centrom ovog grada bio poprilično kasno u noć, utisak je da je on veoma živ i da se po tom pitanju razlikuje od gradova i mesta koje sam u Norveškoj posetio. Sa svih strana se čula muzika, kako iz privatnih domova, tako i iz javnih klubova, kafića i resotrana. Ulice su prepune turista i prodavnice rade non-stop. Skoro je deset sati uveče, a još uvek se vidi. Sve je nekako čudono i drugačije. Norveška priroda i arhitektura su za mene bile drugi svet, a ovo je tek nešto drugačije i novo. Ubrzo je pao mrak. Vedro je i na nebu sija mlad mesec, a vetar ne prestaje da šiba. Na ulicama se mogu primetiti rupe i zabušavanja pri asfaltiranju, kao i kod nas, a i đubre je na sve strane, najviše plastične kese i pikavci. Ono što mi se veoma dopada u ovom gradu su natpisi - table sa nazivima ulica, tako da ne možete da se izgubite. Drugo, u svakom objektu možete naći besplatne mape grada. Zbog sivila koje stvara vreme, ofarbali su sve žive fasade u jarkim i raznoraznim bojama. Na svakom koraku su neki detalji koji su mi zaokupirali pažnju. Volim ovaj grad!

Vratili smo se u hostelsku sobu i krenuli sa pripremanjem za spavanje. Ne znam da li je više bilo smešnije za mene ili iritirajuće za Azijate to što je Ana uporno pokušavala da pronađe pastu i četkicu za zube po plastičnim kesama, desetak minuta.

Ono što je posebno čudno na ovom ostrvu je voda. Oni imaju mnogo termalnih izvora vrele vode bogate sumporom, pa tim povodom imaju jefrinu toplu vodu i uvek, ali koja nenormalno smrdi na pokvarena jaja. Tom vodom smo prali suđe i tuširali se. Uprkos tome, ona je jako dobra za kožu. U Norveškoj imamo totalno drugačiju problem, a to je da zbog vremenskih prilika ranice veoma, ali veoma teško zarastaju, pa smo u tom smislu uživali u ovoj čudnoj vodi.

Sutradan smo doručkovali i planirali turu kroz Rejkjavik. Ono što je meni u tom trenutku predstavljalo problem je nedovršeno pakovanje. Zaboravio sam pola stvari - garderobu. Rejkjavik je grad na obali i takodje obiluje kišama, još u kombinaciji sa vetrom. Dakle, nemoguće je ići u obilazak grada bez garderobe koja ne propušta vodu. U provratku od kuhinje do sobe spazili smo policu na kojoj je pisalo "slobodne stvari". To je značilo da svi koji imaju nešto što im ne treba mogu tu ostaviti, a oni koji budu za to zainteresovani mogu slobodno uzeti. Na toj polici su bile vodootporne pantalone. Bile su mi dva broja veće, ali svakako su poslužile i ja sam jako zahvalan toj osobi koja ih je tu ostavila. Na toj polici smo pronašli i plinsku bocu koju smo nameravali da kupimo za pripremanje hrane tokom putešestvija Islandom, tako da samo na ovaj način uštedeli novac. Island je preskupa zemlja, a posebno Rejkjavik - glavni grad. Pretpostavljam da je tako zbog velikog broja turista, jer im standard inače nije tek nešto posebno. Nakon nekoliko dana boravka, saznali smo da lokalci odlaze na posebna mesta u kupovinu, gde su im cene pristupačne i usklađene sa njihvoim standardom. U prodavnicama u centru grada na primer hleb košta 500 dinara, a sendvič sa pepsijem 1000 dinara, dok obična čokoladica košta 250 dinara. Naravno, cene su u isladnskim krunama, ali ja sam ih preveo u dinare. Pre nego da pođemo, jedan mladić sa Islanda, a kojeg smo upoznali u Oslu nas je nešto bliže upoznao sa svojom zemljom. Preporučio nam je da probamo mlečne proizvode - posebno karamela jogurt, što smo i učinili. Predobar je! Takođe i druge varijante jogurta, ali i suvo jagnjeće meso. Takođe, on nam je napsiao i mesta koje bi trebalo da posetimo, a koja nisu velika turistička atrakcija.

Ko sam ja?!

Hodamo tako gradom i ja se pogledam. Pogled mi zastane na vodootpornim pantalonama, pa se zamislih. Ko sam ja?! Na meni ništa nije moje! Cipele koje nosim sam pronašao u volonterskoj kua.ći u podrumu od ko zna kog volontera u prošlosti. Cele su, moj su broj, pa super su doborodšle da zamene one moje koje su tokom zime pukle. Pantalone sam našao u hostelu, a majica koju nosim sam dobio od organizacije za neku akciju na kojoj smo volontirali. Džemper sam dobio u Norveškoj, a jakna koju nosim je od mog brata. Čak i ranac na leđima nije moj. Osećam se tako jadno, ali tako zadovoljno, srećno i slobodno da ne mogu da vam opišem. Zavidim pripadnicima svih onih plemena koji se ne opterećuju garderobom i koja lutaju od mesta do mesta.

Napravili smo jednu turu kroz grad, a onda prošetali stazom koja se protezala od centra grada do našeg hostela obalom. Ovaj deo je bio prelep. Vetar nam je malo kvario užitak, ali pogled na okean i raznorazne ogromne ptice kako love ribu bio je neprocenjiv. Kamenje je crno, a boja okeana svetlo zelena - neverovatan kontast. U jednom trenutku sam spazio zgradu na kojoj je pisalo "Aurora", a fasada je bila obojena bojama koje proizvodi polarna svetlost. Otišli smo do tog objekta gde smo zatekli mladića:

- Dobro došli na Island. Kako vam se sviđa vreme?
- Nije loše! - odgovorili smo.
- Sigurno je drugačije nego u zemljama iz kojih vi dolazite? - nastavio je sa pitanjima.
- Pa da... - taman da odgovorim da je veoma različito, u tome me prekinu Ana:
- Ne! Isto je. Navikli smo se, mi živimo u zapadnoj Norveškoj, tako da nam kiša ne predstavlja nikakav problem!

Bilo mi je čudno da čujem rečenicu da "mi živimo u Norveškoj". I posle skoro 7 meseci mi je čudno da to čujem, jer nikada o tome i ne razmišljam. Te misli mi prekinu taj mladić:

- Ako želite da vidite polarnu svetlost na video bimu to možete ovde i sada učiniti za samo 10 evra!
- Ne, hvala. Videli smo mi Auroru uživo više puta. - odgovorila mu je Ana.
- Ali to nije razlog onda da ne popijete po jednu kafu ili čaj, besplatno u našem salonu. - predložio je, a potom nas otpratio do tog salona gde je bilo ješ nekoliko ljujdi. Bila je to prostorija opremljena u bojama polarne svetlosti - uglavnom je sve bilo u svetlo zelenoj boji. Bilo je ovo jako prijatno mesto, a i dobro je došlo nakon celodnevnog pešačenja i oblisaka grada. Ovde smo saznali informaciju da je Island svake godine veći za 1 do 2 santimetra.

I konačno smo se vratili u hostel, kad na recepciji, pored recepcionarke devojka koja mi je bila neopisivo poznata.

- Izvini, je l' se mi znamo? - pitao sam je.
- Ne znam... Poznat si mi. - odgovorila je zbunjeno.
- Jao! Setio sam se. Sreli smo se u Oslu, takođe u hostelu pre mesec dana! - oduševio sam se.
- Daaaa! Sećam se! Da li je moguće da se sada sretnemo na Islandu?! - i ona je vidno bila oduševljena.

Popričali smo neko vreme, a onda je bilo vreme za večeru. Kada smo otišli do kuhinje, nepoznata devojka nam je rekla da je kineski restoran pored hostela donirao ručak za sve gosite i da možemo da im se pridružimo ako volimo ribu i pirinač. Jelo je bilo izvrsno ili smo mi bili previše gladni, ne znam, ali smo svakako uživali.


Sve vreme komuniciramo na slovenskim jezicima: poljksom, slovenskom, ruskom i srpskom. Ponekad korsitimo norveški, a ponekad engleski. Više ne znam ni na kojem jeziku razmišljam, ali sam uživao i u toj jezičkoj igri.

Plan za sutra je da napustimo hostel u 10 časova, a onda da odemo do agencije u kojoj ćemo rentirati automobil.

No1 - Ispraćaj, putovanje i ateriranje na Island

Pripreme pred polazak i ispraćaj


Vreme je proletelo od kako smo isplanirali putovanje na Island i od kako smo kupili jeftine avionske karte od Bergena do Rejkjavika. Rano izjutra avantura počinje, a moj ranac je prazan. Agata me opominje:

- Milane, pakuj se!
- Još malo! Evo, samo da dovršim još jedno pićence sa Luisom.
- Aha! Pićence?! A, ne zovete? Tako znači?! Mislila sam da smo slovenski tim za piće!
- I jesmo! Izvoli!
- A Island?
- Island... Pa, dobro! Sutra idemo na Island!

Nije joj mnogo vremena trebalo da nam se pridruži. Poljakinja je ona i zna znanje, što bi se reklo kod nas.

- Pa, šta vi to radite? – upitala nas je Kristina.
- Pijemo za ispraćaj! Zar ne vidiš? Pridruži nam se! – obratio se Luis svojoj zemljakinji na španskom.

A, iskreno, ni njoj nije mnogo trebalo da se pridruži. Uigrana smo ekipa, a i kako ne bismo bili kada već više od pola godine živimo zajedno. Svi iz različitih zemalja Evrope, a pod istim krovom u Norveškoj. Mlada sustanarka Karin, otputovala je. Na putu je do kuće, pa večeras nedostaje da bi naš tim bio kompletan. 

- Evo i mene! Pozdrav svima, a ti se j*bi Milane! 

Da, tako se mi pozdravljamo - balkanski. Stigla je i Ana iz Slovenije, pa nas je dovoljno za žurku, veče pred polazak. Španski tim ostaje, a nas troje – Ana, Agata i ja – slovenski tim, putujemo u 7.00 sati izjutra autobusom do najbliže luke, odkale brodom plovimo do Bergena. Iz centra grada, autobusom ćemo do aerodroma, odakle letimo za Rejkajvik. Dug je to put, treba se dobro naoružati, kako strpljenjem, tako i hranom.

Najednom, Luis je došao na ideju da u dvorištu založimo vatru i da na njoj ispečemo viršle i krompir. Na putu do garaže, gde su stajala drva, neko se doseti da u istoj imamo dvosed, dve baštenske stolice i sto, pa sve to lepo iznesosmo i napravismo divan ambijent. Vreme je proletelo, posebno deo uz gitaru.

- Milane, da li si se spakovao? – priupitala me je Agata, ponovo.
- Ups! – sleg’o sam ramenima, a to je bio jasan znak da nisam.
- Da li znaš koliko je sati? – pitala me je Ana.
 Ne. Koliko? – čudio sam se. 
2.00! – rekla je zabrinuto.

Istog momenta smo pokupili stvari i ušli u kuću. Umesto pakovanja i tuširanja, jer smo svi mirisali na dim, odlučili smo se za gledanje smešnih video zapisa na internetu. Nakon nekog vremena, Agata me je ponovo pitala:

- Milane, da li si se spakovao?
- Ups! Evo, idem odmah! – odgovorio sam, ali tako bezvoljno. 
- Da li znaš koliko je sati? – Ana se nadovezala.
- Oh, dežavu! Koliko? – pitao sam.
- 3.00! – pokazala mi je časovnik na telefonu.
- Budiću te u 7.00! Dobra noc. – nadovezala se Agata i poželela nam laku noć na poljskom.

To je bio kraj mojoj neozbiljnosti. Nabacao sam sve ono čega sam se setio da će mi tamo trebati za tih sedam dana proputovanja i bio sam siguran da ništa zaboravio nisam. Činilo mi se da tek pošto sam zatvorio oči, čuo sam glas iz hodnika:

- Milaneeeee... – po dogovoru oglasila se Agata.
- Aaaaaaa... - razdrao sam se sanjivo, besno i ujedno šaljivo.

Standardna provera:

- Telefon, punjač, pasoš i kreditna kartica! Dobro, sve je tu.

Bio sam spreman za polazak ili sam bar tako ja mislio u tom trenutku. Za desetak minuta smo bili na autobuskoj stanici. Bili smo skoro jedini putnici u autobusu. Norvežni ne upražnjavaju tako često javni prevoz, posebno ne autobus. Valjda jer svi imaju automobile, a i jer se više isplati. Javni transport u ovoj zemlji je preskup i on nas je, zapravo, na ovom proputovanju najviše finansijski opteretio. Ponekad se više isplati da se rentira auto sa pratećim troškovima osiguranja i slično, umesto da se putuje autobusom do najbližeg grada i nazad.

Na sve to, nije ni čudo što na proputovanju do aerodroma u Bergenu izgledali upravo ovako kao na slici levo. 

Putovanje i troškovi putovanja do Rejkajvika:


Pošto sam nekoliko puta već pomenuo jeftina karta za Island i preskup javni prevoz u Norveškoj, verujem da vas interesuje koliko je šta koštalo, pa tim povodom napraviću jedno poređenje. Na putu od našeg sela - Dale, do Bergena - aerodroma, kretali smo se sledećim prevoznim sredstvima ka sledećim odredištima i po navedenoj ceni (vreme putovanja je u jednom pravcu, a sve cene su za povratne karte):

1. Dale - Rišedalsvika - 1h - autobus - 14 evra
2. Rišedalsvika - Bergen centar - 2h - brod - 50 evra
3. Bergen centar - Flesland Bergen aerodrom - 45 min - autobus - 23 evra
Ukupno od Dalea do Bergena: 3h i 45 minuta u jednom pravcu - cena: 87 evra


1. Flesland Bergen aerodrom - Keflavik Island - oko 2000 km udaljenosti - 80 evra 
* takođe u oba pravca

Iako je bilo popričično rano, u autobusu smo bili izuzetno energični. Planirali smo naše putovanje gotovo čitavih sat vremena koliko smo putovali do luke gde smo imali pauzu samo 15-ak minuta do polaska broda za Bergen. Brinuli smo kako će naš stomak i glava odreagovati na lelujanje broda izazvano morskim talasima, ali nakon što smo seli u brod, zaronuli smo u duboki san i probudili se pred sami cilj - na nekoliko minuta pre Bergena. 

Prošetali smo malo mokrim ulicama Bergena. Baš smo prokomentarisali da kad god smo i Agata i ja bili u ovom gradu, bila je kiša. I nije ni čudo kada je jedan od gradova sa najviše kišnih dana u godini, u Norveškoj. Kupili smo nešto hrane za put i uhvatili autobus koji je od centra grada vozio do Fleslanda - aerodroma u blizini Bergena. 

- Daj tri karte! - pružio sam novčanicu crnkinji koja je prodavala karte na pultu pored stanice.
- 345  norveških kruna! (oko 35 evra) - odgovorila je dok mi je vraćala kusur i davala karte.
- Za troje u jednom pravcu toliko? Preskupo! - prokomentarisao sam. Naravno, komunicirali smo na norveškom.
- Pa, toliko je! - zbunila se. Imate redovne autobuse do aerodroma sa glavne autobuske stanice. Oni su jeftiniji, ali ne znam kada idu. - predložila nam je.
- Ne, sve je u redu. Samo sam zaboravio da smo u Norveškoj! - osmehnuo sam joj se, a onda smo ubacili rančeve u mesto predviđeno za prtljag u atubousu. 

Srce me je bolelo da tako trošimo pare na prevoz, ali nismo imali drugu opciju. Na aerodromu, konačno, imali smo vremena da popijemo kafu iz termosa, koji je Ana ponela i da napravimo sendviče sa paštetom. Nakon toga smo prošli sigurnosnu kontrolu, ali nakon detaljnog pretresa Anine i moje torbe. Šalili smo se da kao da nam je na čelu pisalo "balkanci", pa da su nas zato pregledavali. Ono što mi je ovde posebno okupiralo memoriju je pitanje koje nam je momak iz obezbeđenja postavio pre nego da nam otvori torbe: "Da li imam dozvolu da otvorim?". Setio sam se situacije sa niškog aerodroma o kojem sam pisao u blogu "Norveška iz mog ugla"http://norveshkaizmogugla.blogspot.no/2016/01/povratak-u-ledeno-doba.html Usledio je šoping u slobodnoj zoni - naoružali smo se ićem, pre svega slatkišima i pićem za proputovanje. 

Leteli smo norveškom kompanijom - norwegian. Kao što sam i ranije pisao, prezadovoljan sam bio i ovog puta kompletnom uslugom i cenom. Jedini mali problem je bio jer nismo mogli da ateriramo na Island jer je vreme bilo očajno. Naišli su oblaci i nesnosni vetar koji je, čini mi se, ljuljao celi avion. Let je trajao oko tri, umesto dva sata i za to vreme sam dremao, a onda, pošto su neka deca pištala, uzeo sam notes i beležio svoja zapažanja.

Ušli smo u, kako sam ga ja krstio, "ničiji prostor" - prostor iznad oblaka. Sedeo sam do prozora kroz koji si samo mogao da vidiš horizont, ali ovoga puta nešto drugačiji. Ovaj nije bio sačinjen spajanjem plavog mora i plavog neba, već neba i neba ili belih oblaka i plavog neba. Dole su beli oblaci, a odozgo prži sunce. Nemamnogo prilika da sunčam svoje lice u Daleu, pa je ovo idealan momenat za to. Obično zbog nedostatka sunca pijemo riblje ulje, ali sada to ne moram da radim, bar ne danas. Dok je većina putnika, uglavnom Skandinavaca, štitilo svoje lice od ovih toplih žutih zrakova, naočarama ili prozorskim plastičnim kapcima, ja sam uživao. Odmah sam se setio one naše "Ko se sunca krije, bolje da ga nije!". Ovo uživanje mi je prekinula stjuardesa koja je na zvučnicima najavljivala da je vreme za "pijacu u avionu" kako ja volim da kažem. Da, krenuli su da prolaze kolicima. S jedne strane nudili su parfeme, dezodoranse, naočare i kajiševe, a sa druge strane piće i hranu. 

- Pa, zašto nećete ništa da kupite? Pa, pogledajte naš katalog, možda vam se nešto i dopadne?! - nudili su svim putnicima svoje proizvode.

Razgovor sa Suncem i ateriranje


Stavio sam slušalice na uši i pustio muziku na telefonu. Oblaci ispod nas su u jednom trenutku toliko bili gusti i beli da su me podsetili na šlag. Poželeo sam da ih probam. Ubrzo su bili sve ređi i ređi, pa odjedared uđosmo u zonu bez njih, a koja nam omogućava da vidimo okean i poneko ostrvce u njemu. Pogled je bio savršen, a sunce je i dalje pržilo moju facu. Ne znam kako je u raju, ali ovaj ambijent me je na njega podsećao. Da nije aviona, ne mogu ni da zamislim kakva je mukla tišina ovde. Odjedared sam dobio inspiraciju da se obratim Suncu, pa to sam i učinio, doduše putemonologa:

- Drago moje Sunce! Pa gde si mi ti, druže moj?! Dugo, ali baš se dugo nismo videli. Nisam verovao da ćeš mi toliko nedostajati! Zašto te nema tako često u zapadnoj Norveškoj? Svi oblaci dođu i prođu, ali ti si jedno jedino i uvek isto. Stari smo si znanci i zato imam utisak da pričam sa starim prijateljem koji me u potpunosti razume. Razume me u svakom pogledu! Znam, čak iako sam za ovih poslednjih sedameseci postao druga osoba. Na sreću ili na žalost, ne znam, ali sam upoznao novog sebe i trenutno u tome, zaista, uživam. A, kako da budem isti, kada evo sada imam priliku da pričam sa tobom?! Pre samo sedameseci nisam toliko ni razmišljao o tebi! Isto je tako i sa ostalim stvarima. Razmišljam o novim stvarima, a o starim, takođe, ali na potpuno drugačiji način. A, razumeš me i u pogledu jezika, zar ne? Razumeš srpski?! Pa, naravno! Zato ću ti reći jedno veliko HVALA na srpskom jeziku. Hvala ti što me i dalje razumeš i što postojiš. Isto tako ću ti reći glasno IZVINI! Izvini i oprosti svima nama koji smo te nekada opsovali. Nemoj to da shvataš lično, mi Srbi mnogo psujemo, ali to je više u šali. I ja tebi opraštam. Opraštam ti 2011. godinu kada si me u bugarskom primorju spržilo do te mere da sam bio crven kao rak, a ona sam se preljuštio kao poskok. Opraštam ti i onu sunčanicu koju si mi zadalo na pešačenju do Hilandara - više o tome na: www.facebook.com/Atos-avantura-2015-324491614404857/?fref=ts  

Kada sam razgovarao sa jednijeprijateljim iz Srbije i kada samu rekao da idem na Island, prvo pitanje koje mi je postavio bilo je "Odakle ti pare?", a druga rečenica "Pa to ti je bar sada blizu!". Znate da volim da odgovaram na pitanja, pa ću to i sada učiniti. Živim i volontiram u malom selu na zapadu Norveške. Džeparac koji dobijamo kao EVS volonteri - više o programu na: http://norveshkaizmogugla.blogspot.no/2015/09/putovanje-do-norveske.html  je dovoljan da preživimo, a pošto je selo malo, nemamo mnogo mogućnosti da ga potrošimo, posebno jer je sve preskupo. Tako da štedimo za putovanja. Odgovor na drugo, ne pitanje već konstataciju da je blizu, je da je Dale - selo u kojem živim, na pola puta između Niša i Rejkjavika na Islandu. Tako da, nije uopšte blizu, a čak je i druga vremenska zona. Za ovu priliku smo morali da uzmemo jednu od pet nedelja odmora koliko nam sledi za godinu dana, koliko traje naš projekat - program. Sada pišem "odmor" pa se zapitah od čega da uzmem odmor... U Norveškoj sam naučio da živim bez stresa i da u uživam u svemu što radim, a odmor mi predstavlja spavanje. 



I kao što rekoh, u jednom trenutku, neposredno pre nego što je trebalo da sletimo na islandski aerodrom - Keflavik, vremenski uslovi su se veoma pogoršali pa samo bili prinuđeni da napravimo jedan krug oko ostrva, ne bi li pokušali po drugi put da ateriramo. Ova okolnost je sve putnike dovela do ludila. Devojka, na sedištu iza mene, nije prestala da plače, deca su pištala, neki su držali kese za povraćanje u rukama, a ja sam slušao muziku i pokušavao da se koncentrišem da ne bih morao da koristim tu papirnu kesu. U jednom trenutku, bacio sam pogled kroz prozor i okean je bio iznad mene. Ne mogu da vam opišem kakav je to osećaj bio. Pitao sam sebe da li je to samo obična turbulencija ili ipak možda padamo, polako ali sigurno. Nakon dodatnih sat vremena nadletanja, spustili smo se na ostrvo. Pilot je dobio ogroman aplauz. Ono što je bilo posebno interesantno je vreme - dole. Vetar je duvao prejako, toliko jako da nas je poprilično zanosio, pa smo svi nošeni njegovom snagom iz aviona direktno bili ubačeni u aerodrom. 

Imali smo ideju da noć provedemo na aerodromu. Trebalo je da je 20h, ali je na Islandu 19h, tako da imamo jedan sat više, a onda smo spazili natpis "zabranjeno spavanje na aerodromu". Otišli smo do informacija i pitali da li je to zaista tačno, jer je na primer u Bergenu, ne samo dozvoljeno, već imaju posebne sobe sa udobnim foteljama za noćenje. Potvrdili su nam da je zabranjeno, ali da možemo da ostanemo preko noći, s tim da ako primete da spavamo, mogu da nas izbace. Nismo želeli da sedimo cele noći dežurajući da se neko ne uspava, pa smo uhvatili autobus do hostela, a onda je avantura počela. 

Do drugog dela, srdačno vas pozdravaljam. Ako ste primili ovaj pozdrav to znači da ste čitali ovaj tekst do kraja, pa vam se na tome zahvaljujem uz nadu da vas nisam udavio nebitnim detaljima! :)