No4 - Kerid & nasmejani konj

Kerið - Kerith - Kerid

Kerid ili kako ja volim da ga zovem Keriđ je vulkanski krater na jugu Islanda u regiji Grimsnes. On je samo jedan od nekoliko poznatih vulkanskih kratera na području Islanda. Ovaj krater je star oko 3000 godina, dok su na primer Seiðisholdar i Kerholl stari duplo više. Na dnu kratera danas je malo jezerce sa izrazito svetlo plavom bojom vode, koje je u trenutku kada smo ga mi posetili bilo zaleđeno. Vlasnici zemljišta naplaćuju oko 500 dinara ulaz. Iskreno da vam kažem ne mogu da se nakajem što sam platio. Prvo, mesto je lepo, ali ništa spektakularno za te novce, a drugo posebno jer kada nam je čovek naplatio kartu, zatvorio je pult i otišao, a kapija je ostala otvorena. Ono što mi je velika uteha je, ako im je verovati, da će ovaj novac upotrebiti za zaštitu životne sredine. Inače, sa naplatom se počelo od 1. marta 2016. godine, a mi smo ovo mesto posetili 15. marta.

Kerid - vulkanski krater star oko 3000 godina - Fotografija: Agata Rorat

Ana odlično vozi. Sve vreme nam piči radio sudurland, link: http://www.sudurlandfm.is Finu muziku puštaju, malo islandsku, malo stranu, ali često se zapričavaju, naravno na islandskom, pa su po tom pitanju malo dosadni. Bilo je pridveče, umorni smo od vožnje, ali i gladni, pa smo se parkirali na prvom parkingu na koji smo naišli. Bila je to benzinska stanica u jednom omanjem mestašcu koje oni nazivaju gradom. Nije bilo tako pametno praviti supu na plinskoj boci sa otvorenim plamenom nedaleko od benzinske pumpe, ali šta ćemo... Zahvatili smo vodu u radnji pored, na kojoj je velikim slovima pisalo

Ručak na parkingu - Fotografija: Agata Rorat

"Pica, roštilj, hamburger". Pored luksuzne limuzine i ovog natpisa mogli ste videti tri paćenika kako kuvaju srpsku kokošju supicu u kombinaciji sa poljskom kašom i kobasicama i kineskim nudlama, a potom istu kusaju iz iste šerpe do dna. Pošto nas je ovo jelo zasitilo - bućkuriš, na koje ne mogu da se žalim jer sam u njemu uživao, rešili smo da spavamo. Hostel nismo imali, pa smo u toaletu benzinske stanice obavili ličnu higijenu i vratili se u auto - Santa Lusiju. Bila je dovoljno komforna. Oborili smo sva sedišta nazad tako da je sada celokupni prostor iza vozača do gepeka bio nama na raspolaganje. Nego pre nego da zaspimo, devojke su plele rukavice od islandske vune, sa kojom su bile oduševljene i opterećene, pa su počele samo o njoj i da pričaju, a ja sam za to vreme bio dj, te puštao muziku sa moje plej liste sa telefona. U jednom trenutku sam shvatio da me Ana posmatra, a onda mi se i obratila: "Ne mogu da verujem kako ti uspeš sam sebe da učiniš srećnim! To mi se dopada!" I stvarno umem, ali ne znam da li to dolazi iz prijatelja iz glave ili tek onako, ali mi polazi za rukom, definitivno. Uvukli smo se u vreće za spavanje i probudili tek oko 11 časova. To znači da smo veoma dobro spavali, pa čak i bolje nego u hostelu.

Jutarnja kafa - Fotografija: Agata Rorat

Pošto nam jutarnja kafa bila neophodna, uputili smo se ka prvoj kafeteriji. Tamo smo imali besplatan internet, a ambijent je bilo prelep i podsećao me je na norveške kafeterije, po stilu uređenja. Devojke su sve vreme plele uz kaficu, a ja sam surfovao internetom i pokušavao da razaznam gde se pojedina mesta, koja smo želeli da obiđemo, nalaze na karti Islanda. Nakon kafe bili smo gladni pa smo na parkingu ispred kafića otvorili gepek i vadili margarin, hleb, kuvana jaja, salamu i počeli da pravimo sendviče. Izgledali smo kao cigani čergari. Kad sam kod njih, moram da priznam da im sada jako zavidim na slobodi i nezavisnosti koju imaju. 

Ana je i dalje vozila. Kretali smo se glavnim magistralnim putem broj jedan, a oko nas je bila sve sama netaknuta priroda, uglavnom crna brda i stene obrasle zelenom mahovinom, žute livade i sneg na visokim planinama u daljini. Najedared spazili smo jednu ruiniranu kućicu na kojoj je pisalo "proizvodnja vune". Svom silom je Ana legla na kočnicu i skrenuli smo sa puta ka njoj.Fabrika ili prodavnica je bila zatvorena i vidi se podosta stara, a Agata je rekla da je celi ambijent podseća na Albaniju u koju je nedavno putovala. Vratili smo se na magistralu i cepamo dalje ka jugo-istoku zemlje. Na hiljade i hiljade raznobojnih konja nam maše repovima dužinom celog puta. Celi taj prizor nas mami da pored svakog krda provedemo neko vreme.

Zato, zastajemo povremeno da se porazgovaramo sa njima, da ih nahranimo i uslikamo. Neverovatno koliko su pitomi i druželjubivi. Jedan se čak Agati nasmejao, a ona je to ubeležila svojom kamerom. Neverovatan prizor. Sve livade na kojima su konji su ograđene žicom od asfalta, a između poseda su međe u vidu dubokih kanala, često ispunjenih vodom. Svaki pašnjak ima jezerce sa kojeg se konji snabdevaju vodom. Nedaleko od jednog krda konja sa kojima smo se najduže družili, spazili smo jezero u kome plivaju beli prelepi labudovi. Potrčali smo ka njima, a oni su odleteli u nepoznatom pravcu, ispuštajući čudne zvukove. Bilo je oblačno, ali bez kiše. Ipak, vetar je toliko duvao da smo otrčali nazad do auta i nastavili put dalje. Čak se i auto treso od siline vetra. Ne vozimo brzo i uglavnom je ograničenje 90 kilometara na sat.