понедељак, 04. април 2016.

No1 - Ispraćaj, putovanje i ateriranje na Island

Pripreme pred polazak i ispraćaj


Vreme je proletelo od kako smo isplanirali putovanje na Island i od kako smo kupili jeftine avionske karte od Bergena do Rejkjavika. Rano izjutra avantura počinje, a moj ranac je prazan. Agata me opominje:

- Milane, pakuj se!
- Još malo! Evo, samo da dovršim još jedno pićence sa Luisom.
- Aha! Pićence?! A, ne zovete? Tako znači?! Mislila sam da smo slovenski tim za piće!
- I jesmo! Izvoli!
- A Island?
- Island... Pa, dobro! Sutra idemo na Island!

Nije joj mnogo vremena trebalo da nam se pridruži. Poljakinja je ona i zna znanje, što bi se reklo kod nas.

- Pa, šta vi to radite? – upitala nas je Kristina.
- Pijemo za ispraćaj! Zar ne vidiš? Pridruži nam se! – obratio se Luis svojoj zemljakinji na španskom.

A, iskreno, ni njoj nije mnogo trebalo da se pridruži. Uigrana smo ekipa, a i kako ne bismo bili kada već više od pola godine živimo zajedno. Svi iz različitih zemalja Evrope, a pod istim krovom u Norveškoj. Mlada sustanarka Karin, otputovala je. Na putu je do kuće, pa večeras nedostaje da bi naš tim bio kompletan. 

- Evo i mene! Pozdrav svima, a ti se j*bi Milane! 

Da, tako se mi pozdravljamo - balkanski. Stigla je i Ana iz Slovenije, pa nas je dovoljno za žurku, veče pred polazak. Španski tim ostaje, a nas troje – Ana, Agata i ja – slovenski tim, putujemo u 7.00 sati izjutra autobusom do najbliže luke, odkale brodom plovimo do Bergena. Iz centra grada, autobusom ćemo do aerodroma, odakle letimo za Rejkajvik. Dug je to put, treba se dobro naoružati, kako strpljenjem, tako i hranom.

Najednom, Luis je došao na ideju da u dvorištu založimo vatru i da na njoj ispečemo viršle i krompir. Na putu do garaže, gde su stajala drva, neko se doseti da u istoj imamo dvosed, dve baštenske stolice i sto, pa sve to lepo iznesosmo i napravismo divan ambijent. Vreme je proletelo, posebno deo uz gitaru.

- Milane, da li si se spakovao? – priupitala me je Agata, ponovo.
- Ups! – sleg’o sam ramenima, a to je bio jasan znak da nisam.
- Da li znaš koliko je sati? – pitala me je Ana.
 Ne. Koliko? – čudio sam se. 
2.00! – rekla je zabrinuto.

Istog momenta smo pokupili stvari i ušli u kuću. Umesto pakovanja i tuširanja, jer smo svi mirisali na dim, odlučili smo se za gledanje smešnih video zapisa na internetu. Nakon nekog vremena, Agata me je ponovo pitala:

- Milane, da li si se spakovao?
- Ups! Evo, idem odmah! – odgovorio sam, ali tako bezvoljno. 
- Da li znaš koliko je sati? – Ana se nadovezala.
- Oh, dežavu! Koliko? – pitao sam.
- 3.00! – pokazala mi je časovnik na telefonu.
- Budiću te u 7.00! Dobra noc. – nadovezala se Agata i poželela nam laku noć na poljskom.

To je bio kraj mojoj neozbiljnosti. Nabacao sam sve ono čega sam se setio da će mi tamo trebati za tih sedam dana proputovanja i bio sam siguran da ništa zaboravio nisam. Činilo mi se da tek pošto sam zatvorio oči, čuo sam glas iz hodnika:

- Milaneeeee... – po dogovoru oglasila se Agata.
- Aaaaaaa... - razdrao sam se sanjivo, besno i ujedno šaljivo.

Standardna provera:

- Telefon, punjač, pasoš i kreditna kartica! Dobro, sve je tu.

Bio sam spreman za polazak ili sam bar tako ja mislio u tom trenutku. Za desetak minuta smo bili na autobuskoj stanici. Bili smo skoro jedini putnici u autobusu. Norvežni ne upražnjavaju tako često javni prevoz, posebno ne autobus. Valjda jer svi imaju automobile, a i jer se više isplati. Javni transport u ovoj zemlji je preskup i on nas je, zapravo, na ovom proputovanju najviše finansijski opteretio. Ponekad se više isplati da se rentira auto sa pratećim troškovima osiguranja i slično, umesto da se putuje autobusom do najbližeg grada i nazad.

Na sve to, nije ni čudo što na proputovanju do aerodroma u Bergenu izgledali upravo ovako kao na slici levo. 

Putovanje i troškovi putovanja do Rejkajvika:


Pošto sam nekoliko puta već pomenuo jeftina karta za Island i preskup javni prevoz u Norveškoj, verujem da vas interesuje koliko je šta koštalo, pa tim povodom napraviću jedno poređenje. Na putu od našeg sela - Dale, do Bergena - aerodroma, kretali smo se sledećim prevoznim sredstvima ka sledećim odredištima i po navedenoj ceni (vreme putovanja je u jednom pravcu, a sve cene su za povratne karte):

1. Dale - Rišedalsvika - 1h - autobus - 14 evra
2. Rišedalsvika - Bergen centar - 2h - brod - 50 evra
3. Bergen centar - Flesland Bergen aerodrom - 45 min - autobus - 23 evra
Ukupno od Dalea do Bergena: 3h i 45 minuta u jednom pravcu - cena: 87 evra


1. Flesland Bergen aerodrom - Keflavik Island - oko 2000 km udaljenosti - 80 evra 
* takođe u oba pravca

Iako je bilo popričično rano, u autobusu smo bili izuzetno energični. Planirali smo naše putovanje gotovo čitavih sat vremena koliko smo putovali do luke gde smo imali pauzu samo 15-ak minuta do polaska broda za Bergen. Brinuli smo kako će naš stomak i glava odreagovati na lelujanje broda izazvano morskim talasima, ali nakon što smo seli u brod, zaronuli smo u duboki san i probudili se pred sami cilj - na nekoliko minuta pre Bergena. 

Prošetali smo malo mokrim ulicama Bergena. Baš smo prokomentarisali da kad god smo i Agata i ja bili u ovom gradu, bila je kiša. I nije ni čudo kada je jedan od gradova sa najviše kišnih dana u godini, u Norveškoj. Kupili smo nešto hrane za put i uhvatili autobus koji je od centra grada vozio do Fleslanda - aerodroma u blizini Bergena. 

- Daj tri karte! - pružio sam novčanicu crnkinji koja je prodavala karte na pultu pored stanice.
- 345  norveških kruna! (oko 35 evra) - odgovorila je dok mi je vraćala kusur i davala karte.
- Za troje u jednom pravcu toliko? Preskupo! - prokomentarisao sam. Naravno, komunicirali smo na norveškom.
- Pa, toliko je! - zbunila se. Imate redovne autobuse do aerodroma sa glavne autobuske stanice. Oni su jeftiniji, ali ne znam kada idu. - predložila nam je.
- Ne, sve je u redu. Samo sam zaboravio da smo u Norveškoj! - osmehnuo sam joj se, a onda smo ubacili rančeve u mesto predviđeno za prtljag u atubousu. 

Srce me je bolelo da tako trošimo pare na prevoz, ali nismo imali drugu opciju. Na aerodromu, konačno, imali smo vremena da popijemo kafu iz termosa, koji je Ana ponela i da napravimo sendviče sa paštetom. Nakon toga smo prošli sigurnosnu kontrolu, ali nakon detaljnog pretresa Anine i moje torbe. Šalili smo se da kao da nam je na čelu pisalo "balkanci", pa da su nas zato pregledavali. Ono što mi je ovde posebno okupiralo memoriju je pitanje koje nam je momak iz obezbeđenja postavio pre nego da nam otvori torbe: "Da li imam dozvolu da otvorim?". Setio sam se situacije sa niškog aerodroma o kojem sam pisao u blogu "Norveška iz mog ugla"http://norveshkaizmogugla.blogspot.no/2016/01/povratak-u-ledeno-doba.html Usledio je šoping u slobodnoj zoni - naoružali smo se ićem, pre svega slatkišima i pićem za proputovanje. 

Leteli smo norveškom kompanijom - norwegian. Kao što sam i ranije pisao, prezadovoljan sam bio i ovog puta kompletnom uslugom i cenom. Jedini mali problem je bio jer nismo mogli da ateriramo na Island jer je vreme bilo očajno. Naišli su oblaci i nesnosni vetar koji je, čini mi se, ljuljao celi avion. Let je trajao oko tri, umesto dva sata i za to vreme sam dremao, a onda, pošto su neka deca pištala, uzeo sam notes i beležio svoja zapažanja.

Ušli smo u, kako sam ga ja krstio, "ničiji prostor" - prostor iznad oblaka. Sedeo sam do prozora kroz koji si samo mogao da vidiš horizont, ali ovoga puta nešto drugačiji. Ovaj nije bio sačinjen spajanjem plavog mora i plavog neba, već neba i neba ili belih oblaka i plavog neba. Dole su beli oblaci, a odozgo prži sunce. Nemamnogo prilika da sunčam svoje lice u Daleu, pa je ovo idealan momenat za to. Obično zbog nedostatka sunca pijemo riblje ulje, ali sada to ne moram da radim, bar ne danas. Dok je većina putnika, uglavnom Skandinavaca, štitilo svoje lice od ovih toplih žutih zrakova, naočarama ili prozorskim plastičnim kapcima, ja sam uživao. Odmah sam se setio one naše "Ko se sunca krije, bolje da ga nije!". Ovo uživanje mi je prekinula stjuardesa koja je na zvučnicima najavljivala da je vreme za "pijacu u avionu" kako ja volim da kažem. Da, krenuli su da prolaze kolicima. S jedne strane nudili su parfeme, dezodoranse, naočare i kajiševe, a sa druge strane piće i hranu. 

- Pa, zašto nećete ništa da kupite? Pa, pogledajte naš katalog, možda vam se nešto i dopadne?! - nudili su svim putnicima svoje proizvode.

Razgovor sa Suncem i ateriranje


Stavio sam slušalice na uši i pustio muziku na telefonu. Oblaci ispod nas su u jednom trenutku toliko bili gusti i beli da su me podsetili na šlag. Poželeo sam da ih probam. Ubrzo su bili sve ređi i ređi, pa odjedared uđosmo u zonu bez njih, a koja nam omogućava da vidimo okean i poneko ostrvce u njemu. Pogled je bio savršen, a sunce je i dalje pržilo moju facu. Ne znam kako je u raju, ali ovaj ambijent me je na njega podsećao. Da nije aviona, ne mogu ni da zamislim kakva je mukla tišina ovde. Odjedared sam dobio inspiraciju da se obratim Suncu, pa to sam i učinio, doduše putemonologa:

- Drago moje Sunce! Pa gde si mi ti, druže moj?! Dugo, ali baš se dugo nismo videli. Nisam verovao da ćeš mi toliko nedostajati! Zašto te nema tako često u zapadnoj Norveškoj? Svi oblaci dođu i prođu, ali ti si jedno jedino i uvek isto. Stari smo si znanci i zato imam utisak da pričam sa starim prijateljem koji me u potpunosti razume. Razume me u svakom pogledu! Znam, čak iako sam za ovih poslednjih sedameseci postao druga osoba. Na sreću ili na žalost, ne znam, ali sam upoznao novog sebe i trenutno u tome, zaista, uživam. A, kako da budem isti, kada evo sada imam priliku da pričam sa tobom?! Pre samo sedameseci nisam toliko ni razmišljao o tebi! Isto je tako i sa ostalim stvarima. Razmišljam o novim stvarima, a o starim, takođe, ali na potpuno drugačiji način. A, razumeš me i u pogledu jezika, zar ne? Razumeš srpski?! Pa, naravno! Zato ću ti reći jedno veliko HVALA na srpskom jeziku. Hvala ti što me i dalje razumeš i što postojiš. Isto tako ću ti reći glasno IZVINI! Izvini i oprosti svima nama koji smo te nekada opsovali. Nemoj to da shvataš lično, mi Srbi mnogo psujemo, ali to je više u šali. I ja tebi opraštam. Opraštam ti 2011. godinu kada si me u bugarskom primorju spržilo do te mere da sam bio crven kao rak, a ona sam se preljuštio kao poskok. Opraštam ti i onu sunčanicu koju si mi zadalo na pešačenju do Hilandara - više o tome na: www.facebook.com/Atos-avantura-2015-324491614404857/?fref=ts  

Kada sam razgovarao sa jednijeprijateljim iz Srbije i kada samu rekao da idem na Island, prvo pitanje koje mi je postavio bilo je "Odakle ti pare?", a druga rečenica "Pa to ti je bar sada blizu!". Znate da volim da odgovaram na pitanja, pa ću to i sada učiniti. Živim i volontiram u malom selu na zapadu Norveške. Džeparac koji dobijamo kao EVS volonteri - više o programu na: http://norveshkaizmogugla.blogspot.no/2015/09/putovanje-do-norveske.html  je dovoljan da preživimo, a pošto je selo malo, nemamo mnogo mogućnosti da ga potrošimo, posebno jer je sve preskupo. Tako da štedimo za putovanja. Odgovor na drugo, ne pitanje već konstataciju da je blizu, je da je Dale - selo u kojem živim, na pola puta između Niša i Rejkjavika na Islandu. Tako da, nije uopšte blizu, a čak je i druga vremenska zona. Za ovu priliku smo morali da uzmemo jednu od pet nedelja odmora koliko nam sledi za godinu dana, koliko traje naš projekat - program. Sada pišem "odmor" pa se zapitah od čega da uzmem odmor... U Norveškoj sam naučio da živim bez stresa i da u uživam u svemu što radim, a odmor mi predstavlja spavanje. 



I kao što rekoh, u jednom trenutku, neposredno pre nego što je trebalo da sletimo na islandski aerodrom - Keflavik, vremenski uslovi su se veoma pogoršali pa samo bili prinuđeni da napravimo jedan krug oko ostrva, ne bi li pokušali po drugi put da ateriramo. Ova okolnost je sve putnike dovela do ludila. Devojka, na sedištu iza mene, nije prestala da plače, deca su pištala, neki su držali kese za povraćanje u rukama, a ja sam slušao muziku i pokušavao da se koncentrišem da ne bih morao da koristim tu papirnu kesu. U jednom trenutku, bacio sam pogled kroz prozor i okean je bio iznad mene. Ne mogu da vam opišem kakav je to osećaj bio. Pitao sam sebe da li je to samo obična turbulencija ili ipak možda padamo, polako ali sigurno. Nakon dodatnih sat vremena nadletanja, spustili smo se na ostrvo. Pilot je dobio ogroman aplauz. Ono što je bilo posebno interesantno je vreme - dole. Vetar je duvao prejako, toliko jako da nas je poprilično zanosio, pa smo svi nošeni njegovom snagom iz aviona direktno bili ubačeni u aerodrom. 

Imali smo ideju da noć provedemo na aerodromu. Trebalo je da je 20h, ali je na Islandu 19h, tako da imamo jedan sat više, a onda smo spazili natpis "zabranjeno spavanje na aerodromu". Otišli smo do informacija i pitali da li je to zaista tačno, jer je na primer u Bergenu, ne samo dozvoljeno, već imaju posebne sobe sa udobnim foteljama za noćenje. Potvrdili su nam da je zabranjeno, ali da možemo da ostanemo preko noći, s tim da ako primete da spavamo, mogu da nas izbace. Nismo želeli da sedimo cele noći dežurajući da se neko ne uspava, pa smo uhvatili autobus do hostela, a onda je avantura počela. 

Do drugog dela, srdačno vas pozdravaljam. Ako ste primili ovaj pozdrav to znači da ste čitali ovaj tekst do kraja, pa vam se na tome zahvaljujem uz nadu da vas nisam udavio nebitnim detaljima! :) 


Нема коментара:

Постави коментар