No3 - Zlatni krug na Islandu

Budilnik na mom telefonu se oglasio sat vremena pre nego što smo se dogovorili da ustanemo. Zaboravio sam da podesim islandsko vreme na telefonu, i eto, razbudih celu sobu, prerano. Cimeri - Azijati su bili tihi, dok sam iz kreveta isod mojeg čuo:

 - Jao, kretenu glupi! Nisi promenio ure na telefonu!



Da, bila je to moja draga sanjiva Ana i njeno "dobro jutro", ali ne mogu da kažem da nije zasluženo.
Za pet sekundi nakon toga svi su zaronili u san, a onda, za nepunih sat vremena,  eto novog budilnika, ali ovoga puta ne sa mog telefona. Spremamo se za odjavljivanje iz hostela. Bacio sam pogled kroz prozor i na livadici ugledao divlje guske kako pasu. Čini mi se da je ovo ostrvo raj za ptice. Otvorio sam prozor da udahnem svež vazduh, jer onaj iz premale sobe za šest osoba je bio sve samo ne svež. Otvorivši okno čuo sam cvrkut ptica, a onda konstatovao da nema vetra. I dalje je bilo oblačno, ali znatno drugačije i bolje vreme nego juče. Kuvamo jaja, sipujemo kafu u termos, doručak privodimo kraju i proveravamo da li je nešto od hrane dostupno u "besplatnoj gajbici". Pošto smo pokupili ono što je valjalo, silazimo do recepcije kako bismo se odjavili. Tri velika ranca, šest prepunih plastičnih kesa i tri vreće za spavanje su bile na podu oko nas. Nas troje na kolenima i u panici tražimo treći ključ od sobe, nakon konstatacije da ga nema i da za njega, ukoliko ga ne nađemo, treba da platimo 50 evra.

- Ima da ga rodim, ali da plaćam neću! - radio je u meni, onaj dobro poznati, srpski inat.
- Sve sam pregledala i nije kod mene definitivno! - rekla je Ana.
- Agata, molim te pogledaj sve džepove još jednom! - predložio sam joj očajno.
- Kurva! - oglasila se ona. - Evo ga, bio je u prednjem džepu jakne. Ko će da me ubije?!
- Niko neće. Neka si ga ti našla. Idemo dalje. - složili smo se i Ana i ja, odahnuvši.

To traganje za ključem nas je odvelo do kancelarije gde je trebalo da rentiramo auto, sat vremena kasnije. To i nije bilo tako loše, na kraju krajeva, s obzirom da su nam tamo saopštili da su naša kola - ona koja smo naručili preko interenta, iznajmljena, pa su prinuđeni da nam po istoj ceni daju mnogo bolji auto, zapravo džip. Radnik - mladić od oca Islanđanina i majke Amerikanke, je bio preljubazan. Dobili smo i gratis kafu. Rekao mi je da mogu da vozim sa srpskom dozvolom na Islandu, a ja sam bio presrećan, jer to ne mogu u Norveškoj. Na kraju, kada je shvatio da smo Sloveni, rekao nam je "Dobro!" Iznenadio nas je, a onda objasnio da ima prijatelja Poljaka i Rusa. Znao je gde se naše zemlje nalaze na mapi Evrope, što nas je veoma iznenadilo. Tako je bilo i u nastavku puta. Islanđani su mala nacija i tim povodom, smatram, nisu egoisti, imaju mnogo turista pa valjda su zato dobro opšte informisani i prijatni. Objasnio nam je još da ovim autom (4x4) koji smo od odmah nazvali Santa Lusija, možemo da idemo svim putevima, osim koji su zatvoreni. Automobilima koji su manji, moguće je kretati se samo glavnim putevima. Preporučio nam je da ne lutamo mnogo nepoznatim putevima, poklonio nam je mapu i pokazao kako funkcioniše automatik. Nismo do sada vozili takav auto ni Ana, a ni ja. Ona je bila ta koja je startovala sa vožnjom. Pratili smo glavni put broj 1, a onda se prebacili na broj 36 koji nas je odveo severno od Rejkjavika do čuvenog "Zlatnog kruga" na kojem je trebalo da se susretnemo sa gejzirima, vodopadima i vulkanima.

Hladno je - minus je i to dobar minus. Sve je sivo oko nas i prska kišica. Povremeno stajemo pored puta da udahnemo svež vazduh i pogledamo predele oko nas koji su uprkos sivilu izvanredni. Agata koristi svaku priliku da napravi pokoju fotografiju jer ima profesionalnu kameru i uživa u tome, a i mi jer ćemo imati lepe uspomene na ovo čudnovato proputovanje. U autu smo se osećali vrlo komoto. Bio je konforan, sa ogromnim gepekom i sa sedam kožnih sedišta. Grejanje je radilo kao ludo, a na radiju je svirala islandska muzika koja je ambijent činila još više islandskijim.

Pingvelir - Þingvellir 

Vau! To je bila prva moja reakcija na ovo mesto. Ispred nas su bili mnogobrojni useci crnih stena, ne tako velika mnogobrojna plitka nebo plava jezera, koja se neretko isparavaju ili su u isto vreme delom zaleđena. Staza koja vodi kilometrima oko svih tih čudesa je od drvenih dasaka, na kojima se još uvek nalazi nataloženi led, pa je klizavo do besvesti. Srećom na nekim mestima je čista, na nekima je još sneg i tako sve ona vodi do jednog ne tako velikog ali prelepog vodopada. Zapravo, vodopad je veliki za naš pojam, ali za Island, nakon narednih, ne mogu ga zvati velikim i posebnim. Oko nas su sve sami turisti iz Azije i Amerije. U povratku smo shvatili da su na prakingu naša kola najveća i bilo nam je smešno kako je sve to izgledalo spolja, jer kada se otvori gepek vidi se da smo pravi nomadi. Jakne, torbe, kese, hrana, vreće za spavanje i druge stvari nabacane jedne na druge. Napravili smo sendviče sa kuvanim jajima, salamom i margarinom. Kuvana jaja su nam bila zaštitni znak jer smo samo želeli da se adaptiramo u sredinu u kojoj se nalazimo. Sve je smrdelo na pokvarena kuvana jaja oko nas, a zbog izvora sumporne vode, pretpostavljam.


Nije bilo retko da naiđemo na rupe na putu, a Ana ih je namerno pogađala dobacujući svaki put:

- Jadan auto, da je moj ovo nikada ne bih radila.
- Ali zašto to radiš sada? - pitao sam.
- Zbog tebe, da bi se osećao kao kod kuće! - našalila se.

Onda je odjedared izabrala put levo, te smo se odvojili od glavne ceste. Put je bio totalno crn, verovatno zbog crnog peska i šodera kojim je nasipan. Nije bio asfaltirani. On nas je odveo do jedne privatne farme. Shvatili smo da ne postoje ovde sela, već samo usamljene farme udaljene od glavnog puta ovim crnim - zmljanim stazama. Sa naše leve strane bila je ogromna žuta livada na kojoj je statiralo stotinak prelepih islandskih konjića koji su nešto između ponija i ovih naših sorta. Imaju prelepu grivu i najraznijim su bojama. Izgledali su predivno. Stajali su nepomično i piljili u nas dok im je vetar njihao prelepe raznobojne repove. Okrenuli smo se i nastavili nazad do glavne magistrale, opraštajući se pogledom od tih prelepih stvorenja.

Gejzir - Geysa 

Gejzir potiče od islandske reči geysa što označava vir ili tok. To je termalni izvor vrele vode koja u vidu pare izlazi u relativno jednakim intervalima kao fontana u vazduh. Ovaj na Islandu je izlazio na otprilike 80 sekundi, a visina je bila svaki put različita, čini mi se. Jedared je izgledalo samo kao da je Zemlja prdnula, a već sledeći put se vinuo u nebesa preko 30 metara. Pored svakog, od nekoliko, gejzira pisalo je da je voda vrela od 80-100 stepeni. Svi su bili ograđeni. Iskreno, nismo bili oduševljeni ovim mestom. Više je tekako previše "izvikano" i turističko, pa smo ga vrlo brzo napustili. Pored parkinga bio je restoran, koji je uzgred bio preksup - pepsi 0,5 litara je bio oko 3 evra, a najprostiji magnetići 10 evra.




Zlatni vodopad - Gullfoss

E, ovo mesto nas je kupilo sasvim. Staze su vodile od parkinga do velikog broja vidikovaca na obodima visokih litica ograđenih drvenom ogradom. Pogledi su bili fenomenalni, a posebno onih koji su gledali na stranu ogromnog glavnog vodopada - Zlatnog vodopada. Slike govore više od hiljadu reči, pa neću dužiti oko opisivanja ovog mesta, jer se na slikama sve vidi. I ovde je suvenirnica pored puta gde možete kupiti komadiće lave, crni pesak, so od lave, pa čak i konzervirani islandski vazduh.